11/4/2009
ZNAKOVI (I. Andric)
"Cini se prirodno i razumljivo da covek treba da odgovori drugom coveku, a pogotovu onom sa kojim deli sve u zivotu, i to da odgovara na sva njegova pitanja, ma kako neopravdana i nerazumljiva izgledala. Treba naci za to strpljenja i snage, i bar pokusati objasniti se. To je duznost, jer je mnogome od nas cesto potrebna samo dobra rec bliska coveka. Treba govoriti, jer je cutanje lenost i kukavicluk, i truje odnose medju ljudima."
8/3/2009
ZNAKOVI** (I. Andric)
"Kad god covek oseti tako potpuno zadovoljstvo sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim sto je bilo i sto ce biti, to predstavlja za njega opasan trenutak, potpunu demobilizaciju onog najnuznijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i odrzanjem svakog zivog bica. U takvom trenutku pune euforije, kad osecate potrebu da prema svakom budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetne sitne ili krupne neprijatnosti."
2/3/2009
ZNAKOVI* (I. Andric)
"U nas se mnogi ljudi zale na 'sredinu', i ne bez razloga, ali se zale toliki i tako mnogo i cesto, da je rec 'sredina' pocela da gubi svoj smisao i da postaje opsti razlog svakoj nezgodi pojedinaca, otprilike kao rec 'satana' u srednjem veku."
14/2/2009
ZNAKOVI (I. Andric)
Nije lako odrzati ravnotezu kad se odnosi i razmere oko coveka i u njemu menjaju; sve se smanjuje, a on raste. Pomalo je i strasno - ovako bez straha. I cudno je kako se sve, odjednom, vidi i zna, onako kako zaista jeste, bez prikrivanja, utvrdjenih formula i titula. Najneverovatnije misli i najsmelije slike dolaze same, prosto i lako.
5/2/2009
ZABORAVI (R.S.)
Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi…i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…
I noci zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika koji nas je tamo nosio…
Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci: "Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi…
I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine.
Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali… imali… Zato…
Zaboravi. Cemu sjecanja?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana i zaboravi.
Kasno je vec dragana, hocu da kazem, zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca I znam da nije lako.
I znam da mozda i boli... ali pokusaj,
Molim te, pokusaj… zaboravi!
I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi… i zaboravi.
22/10/2008
ZIVOT SA OGRLICOM (BUKOWSKI)
Zivim sa jednom damom i cetiri macke
i ima dana kad se
slazemo.
Nekih dana imam problema sa
jednom od macaka.
Nekih dana imam problema sa
dvije macke.
Nekih dana
sa tri.
Nekih dana imam problema sa
sve cetiri
macke.
I sa
damom:
deset ociju gleda u mene
kao da sam pas.
21/9/2008
PROVINCIJALKA (B.)
Rekli su mi da je dosla iz provincije,
strpavsi u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima,
trazili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promasaje koji tiste,
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste.
O, da mi je da se jos jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim vecnog decaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reci bi sve pokvarile,
samo se cutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
O, da mi je da se jos jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju, nijednu drugu.
Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.
Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
9/9/2008
EMILY DICKINSON*
5/9/2008
BESMRTNA PESMA*
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
K'o sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige..
Zar ima briga?
Tuge..
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladosti hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al' lukava duga.
I živi.
Sasvim živi.
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet,
dok hodaš,
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši i tiši
i nekako - iskrivljen.
Zato živi.
Al' sasvim.
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Večno sam išao...
Išao..
Stvarno, da li si katkada
mislio šta znači umreti?
I gde to nestaje čovek?
Šta ga to zauvek ište?
Nemoj ići na groblja
- ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i ružno pozorište.
Ti nisi za takve teatre
gde nema nade i vatre,
teatre presahlih suza
gde vlada grobljanski red,
gde nema svađe i pesme
i nema aplauza.
I kraj se zna unapred.
2.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršace mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko..
Visoko.
Zar misliš da moja ruka
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze,
il' trava?
Da neka malecka tajna
il' neki luckasti strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znaš, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom Suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Jer ja sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svađe,
i pesme,
i vriske,
i aplauza.
I kraj se ne zna unapred.
3.
Ja sam prelepo živeo,
jer sam to zaista znao.
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj,
to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo,
i ti namigneš meni,
neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
2/9/2008
BUKOWSKI*
PLAVA PTICA
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
zeli da izadje
ali ja sam isuvise opasan za nju,
kazem joj ,ostani unutra,necu da te bilo ko vidi.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
zeli da izadje
ali ja je nalivam viskijem i udisem
dim od cigareta
tako da kurve i barmeni
i bakalini
nikad ne saznaju
da je unutra.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
zeli da izadje
ali ja sam isuvise opasan za nju,
kazem joj
miruj,jel' hoces nesto da zabrljas?
Hoces da za***** stvar?
Hoces da mi urnises prodaju knjiga u Evropi?
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
zeli da izadje
ali ja sam pametan covjek,pustim je napolje
samo ponekad nocu
kad svi zivi spavaju
kazem joj,znam da si tu
i zato ne budi tuzna.
Onda je vratim nazad
ali ona pomalo pjevusi unutra,
nisam je bas pustio da umre
i onda tako spavamo
zajedno,
sa nasim
tajnim paktom
i sve je dovoljno lijepo da
bi covjek mogao
da zaplace,ali ja ne placem...
1/9/2008
(Poslato, 06 :25)
Kad zelim do Tebe stici, sve drugo moram zaustaviti. Moje oci ne vide svjetlost sunca i slijep sam za treptaje zvijezda. Prsti ne osjecaju nista, a zvuk u mojim usima nista vise ne znaci. Tamo, gdje svaki pokret staje, gdje prestaju slike i rijeci, gdje utihnu cak i misli, tamo si Ti, moja ljubavi. Tamo postojis samo Ti.....
9/8/2008
(Poslao) OBICAN COVEK*
Tišina..
U sobi tražim te u igri tamnih senki,
samo nazirući obrise tvog lika..
Opija me tama tvojih očiju,
guta kao prozirno dno posuto medom...
Igra tvojih ruku uzima i poslednji gram razuma...
Dozivam ti ime u strahu da ćeš odleteti
sa prvim sunčevim zrakom
i da ću opet ostati sam...
u sobi, zatvoren u četiri zida,
čekajući da te veče
donese sa prvim sumrakom...
7/7/2008
(Poslato)
..Smešiti se dalje, da, to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kada pred nama samo stoje prazni sati
u tom životu glupom do bola.
Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sačuvati ponos, onaj što preosta,
i uprkos svemu prijatelji moji,
zauviek otići, znati da je dosta.
Pred sudbinom svojom, koja sve ti uze,
kad već ništa nemaš, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.
Ja, srce moje, ja to nisam znao.
Zato treba znati napustiti sto
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodušna lica skriti svoju bol,
zauvek otići tiho kao senka.
I usnama treba reći da se smeju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mržnje u tebi da gore,
te poslednje reči onih koji ljube.
Treba znati mirno otići na kraju,
ućutkati srce što već umrlo je,
sačuvati obraz ko neki što znaju,
dok još nije pao.
Trebalo je znati,
suviše te volim, ja to nisam znao....
28/6/2008
LJUBIM TE...
(Poslato)
Ljubim te jutrom
Što miriše na dobar dan
Usnama razvučenim u osmeh
I pokretom ruke
U otpozdravu ptici što ka jugu leti
Ljubim te
Tek probuđenim snenim očima
Brzinom vetra što miluje usne u pokretu
Mirisom skuvane kafe
I zrakom sunca na prozoru
Ljubim te
Prvim jutarnjim dimom cigarete
Pesmom u nastajanju bez interpunkcije
I svakom svojom mišlju što ka tebi leti
Ljubim te ljubim
Iako ti usne dodirnuti ne mogu
Ljubim te
15/6/2008
I PONOVO... OBICAN COVEK*
(Poslato)
Čuješ li kako te zovem,
Trebaš mi...
Čuješ li riječi moje,
Nedostaješ mi...
Svakim dijelom svoga tijela
Ja te trebam...
Tvoje srce me jutrima budi,
Ja te sanjam...
Udahni vjetar strasti svoje,
Ja je osjetim...
Podigni valove nemira u nama,
Ja ih želim...
Prepusti se osjećanjima divljim,
Neka sve pršti...
Uzburkaj more ljubavi naše,
U valove ludosti...
Lagano, pa sve jače ih diži i lomi
U ritmu zanosa...
Neka se svjetovi vječni ruše,
U ime prkosa...
Ulij beskrajnu snagu želja naših
U svaku kap pjene...
Pusti neka nam tijela strašću plove,
Na obale naše snene...
Čuješ li kako te pjesmom zovem,
Riječima što morem ih slušam...
Te čarobne valove ljubavi u srcu
Samo za tebe čuvam...
9/6/2008
SVET OBICNOG COVEKA*
(Poslato)
Pun mesec u mojoj casi punoj vina
tvoj lik pred mojim ocima,
pisem srce na prasini na stolu
tesko je, tesko biti sam...
Nisam ti rekao sve
dok pricali smo tako
nisam ti rekao sve...
Govorim, sapucem u sebi...
a rekla si da moras da zuris
jer su javili da ce pasti sneg...
Bar si ponela sa sobom
moj najsladji poljubac za tebe...
pricam onako, nesto sam sa sobom
pun mesec, ma otkuda tu sneg...
A, nisam ti rekao sve
dok lezali smo goli,
nisam ti rekao sve
i to, koliko te volim, zelim....
Ti, rekla si da moras da zuris
ma pusti, taj svoj pravi, stvarni svet...
6/6/2008
OBICAN COVEK...
(Poslato)
Jednom si mi poklonila " mali san o sreci ".
Cuvam ga ljubomorno.
Cini mi se da bi sve bilo besmisleno bez njega.
Bez boje i mirisa,
tvoje kose, morske pjene tvoga tela,
i onog traga sunca u ocima tvojim,
u snu sto ga evo i sad vidim,
ja izdrzati ovaj dan
bez njih izdrzao ne bih ....
Nema te,
tvoj obican covek je tuzan...i sam...
28/4/2008
(Poslao) SASVIM OBICAN COVEK*
Kad zatvorim oci uvijek si tu,
Uz mene...
Lezimo na krevetu, nagi
Tvoje toplo tijelo uz moje
Isprepletenih ruku, stopljenih dusa…
Tvoja glava je na Mojim grudima
Osluskujes Moje disanje
Otkucaje Moga srca silovite i sigurne...
Ja se igram s tvojom kosom
I uzaludno se boris protiv sna
Upijam tvoj miris, Tako drag i blizak
Gubim se…
I ponovno sam sretan kao nekad...
Kao prvi put jer volim...
17/4/2008
POSLATO* (17 Apr. 2008 07:07am)
Upućujem ovu lijenju popodnevnu misao, nježnom i pohotnom, u onom dvorištu u kojem sam vas gledao - draga susjedo, 1957 godine, kada je bila jesen slična ovoj..... .... i kada su u moj san udarali prozori roditeljske kuće, utopljenoj u Šibenskoj jugovini, u gradu koji je postajao moja bolnica, a u mojoj napola razbuđenom glavom, kolali, prvi tramvaji, plavi, i uspavani.... adresiram tamo ovu misao, i kažem......šteta. Bili ste ljubavnica mog cimera od 8 do 11 svakog jutra kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela.... .....da li je što izmenilo vaše lice, oči i trbuh.... a kako sam vam zavideo, vraćajući se iz šetnje od 8 do 11 svako jutra, s četvrt kruha i mljeko, u jednom blijedom pješčaničkom mlekarstvu. Svim je bojama moj prvi studentski rujan, dodavao malo crnog i malo tamno zelenog, i danas vam iskreno kažem šteta, šteta.... više verojatno i niste za tako šta... - ponovo ono dvorište, vrjeme je za nedeljni ribolov, i vaš suprug odlazi. vi danas, znači dolazite još ranije u moju sobu, oko pola 7, a ja baš tada izlazim – šteta. jer je moj cimer mrzovoljan tako rano, ja bih vam verojatno pružio više. al , ja idem u šetnju, i šetao sam tako, i godinu i drugu, i ne da vam se hvalim bilo je toga, kakve sve zemlje, pića, kakva mora, gdje sam sve bio, gdje sam sve ljubio, i kakve žene, jer vama mogu otvoreno reći, kuda sam sve šetao po kiši, ujutro, nekakav vlak i istruo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije. kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isu krste, i kakva je mene ostavljala, na sjeveru pijući neko nerazgovetno piće svog naroda, daleko….daleko… … kao u snovima. Opet netko ovde u Zagrebu, u Julijevskoj, pa oči providne i dragocjene, jedne čehinje iz Brna, Vozderkove, premještene zauvjek u moju utrobu. A takav snjeg i sve što treba bilo je, bilo…ali ono dvorište u koje sam vas viđao, između dva neodređena stabla, crna od vlage one jeseni. Vas tako običnu, raskalašnu domaćicu, i mirise koje ste ostavljali u mojoj sobi, 1957…1958.. i slijedeće, šteta, nepovratno šteta…..
9/3/2008
RAZMISLJAM
Kad reci postanu suvisne...
