Sresces samo stranca...
"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..."Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole.
Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji
povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda.Ali...umesto tog sapata samo uzdah svoga srca cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle...nema vise
ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanje postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane"ljubim te","mislim na tebe","nedostajes mi".Pa prislonimo
pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine...
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi ne bi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine...I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame.I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom
moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod
ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
Desanka Maksimovic
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..."Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole.
Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji
povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda.Ali...umesto tog sapata samo uzdah svoga srca cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle...nema vise
ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.
Niti iscekivanje postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane"ljubim te","mislim na tebe","nedostajes mi".Pa prislonimo
pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine...
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi ne bi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine...I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame.I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom
moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod
ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
Desanka Maksimovic
objavio/la
KALI kategorija: |
(12) Komentara | email this post