Sta da kazem,moja omiljena serija.
Tog jutra sam ustala ranije nego obicno.
Posle duzeg vremena sam pevala dok sam se spremala za posao(ne,to nije bio ovaj posao).
Izvukla sam svilenu haljinu koja je par centimetara kraca nego sve ostale i iz kutije izvukla sandale sa platformom koje sam mozda samo jednom obula.I tako sam nekih desetak centimetara visa, samouverena,prelepa, zakoracila u taj cetvrtak,svesna da sve oko sebe ostavljam bez daha.Uhhh....sto to godi...aaa?Hahahah!!!
Elem,nije me iznervirala ni poruka da on ne moze da ide sa mnom,jer je imao jedan od gadnijih dana.Tamo mi ionako nije bilo mesto,jer je film ipak magija koju su muskarci i te kako sposobni da ignorisu.
Bas kao i u svakoj bajci,Keri se na kraju udala za Zverku.
Ali poenta se ne krije u Zverci,vec u potpori koja ti treba kad imas Zverku,kada ga izgubis ili kada ga trazis.
To je potpora pred koju izlazis bez sminke,u koju gledas kao u ogledalo koje ne ulepsava i koje ti otkriva i najmanji nedostatak o kome trebas da vodis racuna.
To je potpora u vidu" mudraca" koji te poznaje iz vremena kada smo zajedno kopale po pesku,kojoj tvoje cutanje govori vise od hiljadu reci.Koja jedina zna sta znaci jedan neobican smesak na mom licu i recenica koja pocinje sa"Moram nesto da ti kazem..."
I koja se uvek zove u urgentnim situacijama,kada se smeje ili kada se place.
I dok sam hodala tako neobicno visoka,bila sam srecna sto ih imam,tako neobicne,tako jedinstvene i tako dragocene.
Bog nije obecao dan bez bola,smeh bez tuge,put bez trnja,sunce bez kise,ali obecao je snagu za dan,utehu za suze i svetlo za put.
KALI 1
