To je tako...

Kad ti se spetlja glava ili ti utrne duh
Kad mislis da si prestar il premlad
Suvise mudar il glup
Kada izgubis korak u jeku opste frke
Ili u tromom gmizanju kad ispadnes iz trke
Kad pocnes da dizes ruke kad pocnu svi da te plase
Kad vino nece da ti dopre do ivice case
Kad grcis jednu ruku a druga ti vec klizi
Dok vetar duva s boka da se prosto posizi
Kad tvojoj lokomotivi treba novoga zara
A tebe mrzi da se s ugljem bakces zbog gara
Kad ti je plocnik sve krivlji a ulica sve dalja
Pa krenes unatraske mada znas da ne valja
Kad nastupa samoca dok se povlaci dan
Kad ti je sutrasnje jutro ko nedostizan san
Kad vidis da ti uzde ispadaju iz ruke
I laso klizi jer ti se dlanovi znoje od muke
Kad tvoje osuncano bespuce i zelene tvoje doline
Postaju slepe ulice smetliste vecne tmine
Kad nebo vapi za vodom ili te poplava gusi
Kada sevaju munje i grom se na tebe rusi
Kada prozori zvece krovovi cepte i jece
Kad se citav tvoj svet slama za jedno vece
Kada trenutke sunca smene sati oluje
I kad ti se ponekad na samog sebe psuje
"Zasto mi niko ne rece da ce biti ovako
Jos onda kad se rodih cim sam prvi put plako"...

Bob Dylan

Pljuni pa kud puklo ::

brrrrrrrrrr jezovito skroooooz ali mudro i umeshno bash..
Ali, uvek trenutak odredjuje rimu-kazu pesnici..)

brrrr i ja kažem ako ti se desi sve što bob kaže imaš veeeliku frkuuu u glavi i oko nje...,

Zar nema svako u glavi neki svoj mali, skriveni privatni pakao...