In my heart

28/12/2006

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:

Što utehom zovu, zovi zaboravom;

Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,

Gledajući kako nepomično bdije

Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije

Ni sad ispijena ta čemerna čaša,

I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša

U nemirne noći da trgne i seti,

Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti

Svaki po svoj deo od srca što bunca,

Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,

Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete

Pružajući ruke i vapijuć: Sunca

I tako ti dani bez sreće i mete,

Odnoseć svoj deo stradanja i suza,

Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uža

Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,

Za nama i gleda na nas ko Meduza.

Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,

Mladosti moje to uzglavlje meko

Dugo nam ima do u tihu luku,

Ostrvo mira i sad je daleko.

Katarke stoje gordo na toj vodi

Što znači život... Mi hitamo žurno;

Nejasno nebo nad nama se svodi,

Pod nama more nemirno i burno.

I zaman hita naše slabo oko

Kule tog mora da pozna i spazi;

Istina mora da leži duboko -

Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

Pitanja naša šum nejasni sreta,

I žudnom duhu odgovara nije;

Gde je početak? Gde li čudna meta?

U neprovidnim maglama se krije.

Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,

Istine blago tražeć u dubini;

I ne spaziše svetiljke iz luke -

A gle po vodi razvalina njini...

Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,

Ranjeno srce drukčije nam zbori

Niti u pustoš pustaj žudno oko,

Da te nespokoj za saznanjem mori.

Spokojan pogled po površju baci,

Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -

O, Muzo, tuda samo trepte zraci,

I val se pjeni slatko žuboreći.

I snivaj samo Biće manje suza

I više svjetlih i spokojnih noci...

Svikni na odmor pod teretom uža

Istina jedna i sama će doći

Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,

I našu mladost bezbrižno i tio:

U jednom srcu cio svemir ima,

U jednoj suzi ima život cio

Ne pitaj nikad: zvuke naših dana

Hoce li vjetri da raznesu šumom,

Ko bjeli behar sa procvalih grana,

Il cvjeće nekad nad našijem humom;

Il će da žive... Niti pitaj, mlada,

Da li se rodi odjek tvome glasu,

I da l ga naše gluho doba sada

Vjencima svojim il kamenjem zasu, -

Budi ko ptica sa sjevernih mora,

Stanovnik magle i ostrva leda,

Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,

Ne pitajući da l je kogod gleda,

I da l je sluša; i sred mrtvog dola

Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije

I najzad umre - bez imalo bola

Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Jovan Dučić

17:41, 29/12/2006 Poslao natalia

Dučić je bio genijalan. Pisao je o istinama na veoma poseban i jednostavan način. Svako njegovo delo je za poštovanje.

01:17, 30/12/2006 Poslao angel

da, jeste...suzdržavam se još uvek da ne ubacim ovde još puno njegovih pesama, ali verovatno hoću, kad mi dodje trenutak