Svakog jednom uhvati jak bes, ja  bih rado psovala  sam’ tako, ali trenutno nema nikog u blizini. Osim toga   vreme je  da krenem  na posao, što mi je znatno umanjuje manevarski prostor da ispoljim svoje emocije. Zato mi je saobraćajna gužva sasvim fino zapasovala. Vozila sam divlje, brzo (kao i uvek), oštro  i na prvu. Onima koji su mi uljudno trubili pokazala sam jedna prst, čini mi se srednji. Hm...konačno ja u najboljem izdanju.

Nije da mi se nešto celi svet srušio, čak ne patim ni od PMS-a, niko me nije iznervirao na poslu, ja sam jednostavno takva. Prava škorpija.

Kad razmislim u životu su me mnogo više proganjale ženske osobe, ali ne one koje su pametne, uspešne, ostvarene, sigurne u sebe, pouzdane i vredne...Ne, mene su proganjale isfrustrirane usedelice, žene nezadovoljene svojim monotonim bračnim životom koje su spremne da celi dan pričaju o tome koliko dugo krčakuju sarmice, koje od dece pati od proliva, i kako su se porađale. Da, proganjale su me i one kojima je smetalo da neko u mojim godinama na žurkama (koje još uvek posećujem) u kratkoj haljinici igra i luduje, oni koji me sablažnjeno pitaju:

-Postoji li uopšte tvoj suprug, i ako postoji zašto ti sve to dozvoljava?

Imam kratak fitilj na nepravdu, ne volim preterano vređanje, psovke su sastavni deo mog karaktera, ne volim da idem drugima niz dlaku, svoju slobodu volim više nego vazduh da dišem.

Ali nekako u svojoj glavi koja je više u magli nego na svetlu nalazim one rečenice iz Zen mudrosti: da uvek imam dva izbora...da dozvolim da me loše stvari slome ili da pokušam nešto iz njih da naučim.

I kad prođe neko vreme i ovaj dan, i ovo jebeno jutro, i ovaj tekst biće daleka prošlost.

Nadam se da ću ga se sećati sa osmehom, sedeći u hladovini mog omiljenog kafića sa svojim društvom, i baveći se omiljenim sportom: ispijanjem kafe, tračarenjem i ludovanjem.