Večita fascinacija smernicama ljudskog života i njegove, eventualne, svrhovitosti njima određene, razlog je nastanka velikog broja studija upravo na ovu temu. Imajući u vidu nužnu skromnost pred umovima (koji taj naziv zbilja zaslužuju) koji su se suočavali sa izazovom objašnjenja i pronicanja u suštinu humane egzistencije, egzistencije uopšte i onog nadnaravnog koje je tek moguće naslutiti , odabrala sam među njima pristup čija mi prizma , krajnje subjektivno, priznajem, deluje najizazovnije u smislu poimanja i manje-više uspešne interpretacije. Da li će tako biti i sa vama... nije na meni da procenim.
Individualizam je izražen stavom o idealu koji podrazumeva snažnog i posebnog pojedinca suprotstavljenog beznačajnima utopljenim u masi koji su jedino kroz masu vredni, kao njen deo a ne po sebi. Masovnoj kulturi treba nadrediti individualni, stvaralački princip. Jedina vrednosna hijerarhija koja mi se, opet krajnje subjektivno, čini vrednom priznanja jeste individualna čijoj je izgradnji potrebno ostaviti duži vremenski period da bi se prošlo kroz razvojne faze nihilizma i životne besciljnosti nakon koje sledi traženje i nalaženje smisaonosti kroz rađanje individualnog.
Zbog čega smatrati instinkte i potrebe (kao njihov manifest) pogrešnim, prljavim, nedostojnim čoveka koji pretenduje na umnost? Zašto negirati svaku prirodnost, čulnost i osuditi, ne samo sebe već i masu inficiranu lepo ''upakovanim'' idejama askeze zarad dosezanja nadčulnog, na sterilan zivot, uokviren krutim pravilima koja potiču, ni iz čeg drugog do ''volje za moć'' bilo pojedinca bilo grupe?
Prihvatanjem instikata i ''demokratskom'' dokolicom Grci su, na primer, sebe, u neposredno presokratovskoj fazi, doveli do visoke diferencijacije individua (u najboljem smislu) i samim tim stvorili tlo za razrastanje nemira, sudara tih nezanemarenih instikata koji je pretio da preraste u opštu anarhiju, u sukob relativno ravnopravnih, isfrustriranih upravo zbog te ograničavajuce ravnopravnosti, ličnosti. Balansiranje nije bilo moguće što zbog prevelikog broja aktera, što zbog nametanja ''volje za moć'' okolnih socijalno-političkih grupacija čiji je kulturni stupanj bio uslovno rečeno niži no u Atini.
Bio je, dakle, neophodan ''patron'', nova figura koja ce ponuditi drugačiji način za postizanje samoostvarenja (na šta se, smatram, najveći broj filozofskih konstrukcija svodi maskiran idejama ''istine'',''dobra'',''bića''...)-ideolog, donekle. Ideologom nazivam svakog ko nudi/nameće ''recept za ispravan/srećan/moralan život'', recept zasnovan na isto toliko subjektivnim i iskrivljenim postavkama kao u ma kojoj ''priznatoj'' ideologiji. Složićemo se, nadam se, da je svaka kontemplacija (ili njen pokušaj) izrazito individualističkog karaktera a ''opšti konsensus'' tek rezultat manje-više prihvatljive teze, snage argumenata, nekritičnosti (ili nesposobnosti da se samostalno misli) ali i snage, uticajnosti samog predlagača iste. Ovaj Sokratovski metod ima najčešće poluperverznu ulogu samozadovoljavanja autorovog ega i frustracije.
Medjutim, ako dijalektiku shvatimo kao argumentovanu raspravu izmedju dve samosvesne, relativno ravnopravne, tolerantne prema različitosti osobe (koje baš iz navedenih razloga dijalektiku neće svesti na njenu ''polusestru''-erističku dijalektiku) ona može voditi stvaranju otvorene misli, negovanju tolerancije i usavršavanju stavova. Iluzorno je očekivati svet sastavljen od snažnih individua jer je ''melting-pot'' odavno uzeo „svet“ pod svoje ali, verujem da bi čak i u takvom ''kazanu'' opstala i razvila se zdrava otvorena misao, oslobodjena svih pravila i okvira, misao neogradjena frustracijama, samodovoljna, neviolentna misao kao vrhunski izraz ''volje za moć'' ili ma čega što pojedinac proceni kao esenciju svoje egzistencije ili sreće. Tek tada, mislim, mogla bi se dosegnuti sloboda uma u pravom smislu te reči a poštovanjem tudjih izbora (uz razložno ograničenje neugrožavanja drugih) stvoriti nova vrsta, hommo fellicitas, gde bi ''sreća'' bila, doduše, opšteprihvaćena ali kao okvir čiju bi sadržinu propisivao isključivo pojedinac i niko sem njega.
Stvarno slobodan um bi se, po mom mišljenju, morao ograničiti subjektivizmom ali ne u smislu da se jedino svoje mišljenje i postupke ceni kao vredne, već da se prizna svakome pravo na sopstvo (čak i kada se čini da ga ne zaslužuju) i da se u svakom trenutku bude svestan činjenice da, koliko god da smo ubedjeni u svoju, Bogom datu, neponovljivost i ispravnost naših stavova, je to ipak samo naša prizma i da svaki pojedinac ima svoju, te da je apsolutna objektivnost i ''ispravnost'' nemoguća baš iz tih razloga.
Šta preostaje...da ublažavamo strah od utapanja u legendarnu, već, masu i da se tešimo mogućnošću da je svaka naša različitost od normalnosti (koja se uglavnom definiše po kriterijumu uobičajenosti, dakle - većine), najčešće greška, u stvari specifičnost našeg JA ili primer slobode misli i delanja...dok je u najvećem broju slučajeva to tek izgovor za gubitništvo (odredjeno neostvarenjem ličnog cilja) i asimilaciju koja takvima, netolerantnim i predominantno ubedjenim u ono JA, neizbežno sledi...
