Poučnik

Pre neki dan udjoh sa prijateljima u raspravu oko toga, shta je i ko je ustvari “mali chovek” iliti “obichan smrtnik”, kako se to najcheshce kaze..

Naravno da sam i samog sebe na neki nachin oduvek video takvim,a onda je naishao Mica “Mudrica” i onako kao iz rukava nam pocheo citirati Vilhelma Rajha i objashnjavati neke stvari,a mi smo onako cutke zurili u njega..

(zovu ga “Mudricom”, jer kazu da je prochitao vishe knjiga nego shto nasha biblioteka ih ima).

Ko je mali chovek je li?-to vas muchi? Pa slushajte - ima neko ko je ne samo pametniji od mene i mnogih drugih nego je to odaaaavno definisao  to ja mislim naajbolje na svetu, ali je zato anatemisan i proshao teshku sudbinu, jer se nije ukolopio u neke tadashnje svestke trendove,najgore je nadrljao od frojdista i frojdizma,a njegova defincija zvuchi otprilike ovako..ma nekad sam znao od rechi do rechi, a sad se secam ponekih delova ali ako mi zapne imam ja ovde i beleshke kao i obichno-dodade uz osmeh,pa otpoche:

"Pitash kada ce tvoj zivot postati dobar i siguran, Mali choveche!Odgovor zvuchi strano tvom bicu: Zivot ce ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj zivot bude znachio vishe od sigurnosti, ljubav vishe od novca, tvoja sloboda vishe od partijskog mishljenja ili javnog mnjenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad chitave tvoje egzistencije (taj sklad je u tebi, Mali choevche, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bica!...

Zamislio se za trenutak i pogled mu je nekud odlutao, a onda se pribaro i nastavio dalje onako u onoj tishini, a jedva da je i spushtao povremeno pogled na svoju beleznicu:

 ...“kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivurechju sa tvojim osecanjima; kad svoje talente na vreme otkrijesh i svoje starenje na vreme shvatish; kad budesh ziveo sa mislima velikih mudraca, a ne vishe sa nedelima velikih ratnika; kad uchitelje svoje dece budesh placao bolje nego politichare; kad ne budesh cenio venchanicu vishe od ljubavi izmedju mushkarca i zene; kad na vreme, a ne kao danas, prekasno, spoznash da si pogreshno mislio; kad osetish ushicenje slushajuci istinu, a jezu gledajuci formalnosti; kad sa svojim kolegama u inostranstvu budesh kontaktirao direktno, a ne preko diplomata; kad ti ljubavna sreca tvoje maloletne kceri bude punila srce radoshcu, a ne besom, kao danas; kad budesh, vrteci glavom, mogao da mislish na vremena u kojima se deci zabranjivalo, uz pretnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica ljudi na ulicama budu izrazavala slobodu, zivahnost i vedrinu, a ne vishe tugu i jad; kad njihova tela ne budu vishe, kao danas, ovom zemljom hodala s uvuchenom, ukochenom karlicom i neosetljivim polnim organom.

Neki od nas su se onako malo pobunili:

-“sve je to lepo, ali ko bi sad to mogao sve”...”lako je to poirchati ali treba se stvarno tako i ponashati...”ipak je to samo filosofija ili shta vec...”

Mogu li ja josh rechenicu - dve da dodam - upita Mica.

-moze naravno da moze – skoro u glas mo rekli i zacutali - samo izvoli. A on nastavi,josh ozbiljnijeg izraza lica i nekako znachajno nas gledajuci u ochi..

-rekao je on i ovo negde u zavrshnoj rechi o “malom choveku”, dragi moji:

“Znam ja da si ti chestito, solidarno, radno bice kao shto su pchela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog choveka koji ti razara zivot i koji je to chinio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali choveche, kad nisi mali i sitan. Tvoja velichina, Mali choveche, jedina je nada koja nam ostaje."

-E, eto vidite prijatelji moji, takvog choveka su sklonili sa puta i generacijama mladih, a pre svega umnih ljudi – nauchnika, onemogucili da se dokopaju takvih misli, ideja i saznanja, kakva je on nosio u sebi i josh mnooogo toga ima o njemu i od njega, ali ja stvarno zurim,pa mozda nekom  drugom prilikom vam celu knjigu ishchitam J) ili josh bolje: uzmite je sami iz biblioteke ili u knizarama i uverite se u svu njegovu genijalnost i vizionrstvo.. Pozdravljam vas i prijtno vam bilo,laku noc..

I da!! - ovo sve se odnosi samo na knjigu “Chuj mali choveche” mislim iz 1946 god, ako sam ja dobro zapisao i zapamtio..

-Hajde uzdravlje i vidimo se..-nasmeshi se i ode zurno.

Nismo se bogzna shta pretrgli od komentara. Svi smo se nekako udubili u sopstvene misli, kao retko kada i po malo se osecali neprijatno sami pred sobom i pred ovim genijalnim mislima koje plene, a i zbunjuju..

Iduci zemljom nekada su Boziji izalsanici delili srecu i poduchavali narod ali i svoje mlade uchenike, kako se primenjuju Boziji zakoni i pravda i kako da se bolje zivi na zemlji.

Naishavshi kraj nekog vocnjaka pozeleshe da pojedu neku vocku i tako utole glad..

Kad su se sasvim priblizili uchenik reche apostolu:

-vidish li ti uchitelju isto shto i ja?

-vidim-odgovori apostol i nasmeshi se.

Pod jednom krushkom sa zrelim zutim plodovima lezao je jedan mlad lep chovek, shiroko otvorenih usta...

Utom su prishli apostol i uchenik..

-pomaze Bog prijatelju!! - rekoshe apostol i uchenik,a ovaj ih na trenutak pogleda i klimnu glavom u znak otpozdrava...

-shta to radish prijatelju,shto si tako legao i otvorio usta?

-paaaa zar ne vidish,chekam da mi ova krushka otpadne u usta. Mrzi me da dizem ruke da je odberem, kad ce svejedno pasti i sama..

Apostol i uchenik, odbrashe nekoliko krushaka da imaju za puta i nastavishe dalje svojim putem...

Chim su malo odmakli  uchneik ne moze da izdrzi, nego upita svoga uchtelja..

-molim te dragi uchitelju: objasni ti meni, kako ce ovaj mladi chovek ziveti, kada je ovoliko lenj?

-hahahaha-nasmeja se apostol i reche..

-vidish li onu tamo devojku, shto onako vredno zanje zito i nikako se ne odmara- i pokaza rukom na  jedno zitno polje polupoznjeveno?

-vidim-idgovori zachudjeni uchenik.

-e pa ona ce se udati za ovoga mladica, jer ce ga jaaako zavoleti i bice oboje srecni-reche apostol i utom stigoshe u neko dvorishte ,pa ga uchenik, vishe nije mogao pitati,nego je ostao da razmishlja i nikako nije znao: da li je to u redu ili nije?

Eto!!-opet nisam izdrzao i MORAO SAM na polasku da kezem:

-cao mila i ljubim te! Chuvaj se u  saobracaju,narochito kad prelazish ulicu,znaaash sreco! Beograd je to! - i vecina su nervozni i frustrirani jaaako..guzva, znash kako je, a i mnoooogo problema...

-znam, znam tata pobogu - prekide me ona molecivog pogleda ali vragolasta kao i uvek i slatka pametnica moja.:))) -, ne brini se! Naravno da cu paziti kao i uvek do sada...i,i,i,i..ljubim ja tebe- nemoj se toooliko brinuti.Misli malo o sebi...eto odavno nisi ishao na pecanje ili tako neshto...ni u onu vashu kafanu u drushtvo svoje nisi otishao vec dugo vremena...hajde razmisli o tome dok se ja ne vratim,vaziiii?...:))))))))ljub!!

Eno zamiche iza ugla, tamo vec skoro u centru, jedva je vidim. Skakuce! Radosna je! Mladost! Heh! Vragolanchic dragi moj, kako mi ispuni srce..moram da mahnem! - iako me ne vidi vishe, moooram :))...i evo slusham je i razmishljam i to ovde skupa sa vama dragi moji, ahaaa...

I sad ja znam da cete vi reci:

-..."pa dobro prijatelju, eto nachitan si chovek, zreo. Morash da budesh miran i da se ne brinesh toliko...uostalom: zar nisi TI bash taj, koji tolike savetuje bash tako? - a svaki put  dopustish da ti moramo mi to govoriti po koooo zna koji put ...hajde bre"...

i ja vam se zahvaljujem unapred.Svima, bash svima...chak i onima koji ce se samo nasmeshiti i otici bez rechi..

Hocu da kazem:

-razumem vas potpuno!!- ali nekako nisam siguran da li umem i mogu ovako neshto da poslusham, mada vazim za tolerantnu i razumnu osobu (kazu mi).

Vishe se zbilja ne secam gde sam pronashao i ovu prichu ali je na mene ostavila jak utisak, pa se nadam da ce se i vama svideti..

"Dakle, ti bi zeleo da razgovaras sa mnom?" rece Bog.

"Ako imas vremena" rekoh.

Bog se nasmesi."Moje je vreme vecnost" .

"Sta si me hteo pitati?"

"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti deca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju teskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...

Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izleci.

Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.

Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.

Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sta si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sta si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakva si osecanja u njima pobudio."

Da li je istina stvaarno jacha od lazi i gde je granica licemerja ljudskog i cinizam?

“Svaka istina je bolna”,

“Istina je uvek gorka i neprijatna”,

“Sasucu mu istinu u lice pa neka mu se pushi sve”,

“Istina je uvek jacha od lazi”,

“Istina,istina i samo istina”,

“Istina je Bozija, a laze je djavolja”…

I koooo zna koliko josh kovanica i sintagmi je zansovano na prichi o istini kroz vreme do danashnjih dana..

Negde sam prochitao i da je: Ljudski duh je, po Spinozi, deo beskonacnog bozjeg razuma, a u Bogu postoji ideja-saznanje chovekovog duha. Onoga definishe i objashnjava kroz istinu i samo istinu.

"Kao sto svetlost otkriva i samu sebe, i pomrcinu, tako je istina norma i same sebe i laznoga" - rece ovaj, po nekima, uzorni deista, po drugima panteista, a po trecima najveci neznabozac.

Sudite sami u shta spada i kako ga definisati..

 Norme, postavljene na primeru herojstva i rodoljublja, prepoznaju se i prihvataju zato sto su deo bozanskog u ljudima, i jasno omedjavaju granicu izmedju istinitog i laznog, dobrog i loseg, bozjeg i demonskog.

Da li je tachno da moze postojati i vishe istina (po nekim “neomodernistima” u filosofiji) ?

Kako to da istina nije svakom i uvek sredishnjica njegovog bica i karaktera uopshte?

A svi bi trebali “Bogu na istinu” jednoga dana.

Gospod sam je istina.

Da li je onda buducnost chovekova u chistoj, Bozanskoj istini ili.???

Nadam se da ce te svi koji pogledate ovo, odgovoriti iskreno i da niko nece izaci bez komentara-vishe radi vas,nego radi samoga mene i posta kao takvoga,koji je nemocan i nem bez vasheg duha u sebi..a mozda i nije tako..ko zna?

Gde je ustvari istina?

JM

  Negde pod Majevicom zivela je jedna porodica: muz zena i dva sina.

Ništa posebno,prosečni ljudi kao i većina u svom selu i u tom kraju uopšte...

Roditelji su decu dobro odgajali i lepo vaspitavali domaćinski, da budu složni i da se vole i poštuju. Tako je i bilo.

Nakon smrti roditelja, braća su nastavila da žive u slozi,a stariji se ubrzo i oženio i zasnovao svoju porodicu..

Ipak, snaja nije bila zadovoljna da žive u istoj kući sa bratom i da sa njim sve dele,jer je mlađi brat bio poprilično lenj,pa su  jako slabo napredovali uz njega..pa jednog dana otvoreneo reče:

-mužu moj dragi naša kuća sporo napreduje,a ti uzalud trošiš i svoj život i zdravlje za svoga brata.Bolje je da se mi odvojimo pa da mu pomažemo koliko treba, nego da ovako zajedno sa njim živimo teško i mučimo se..a to bi i njega moglo naterati da bolje radi i napreduje...

Stariji brat se opirao tome i pokušavao da nagovara svoga brata da ustaje ranije i bude vredniji, kako bi kuća napredovala brže.

-ja ću uskoro imati decu,a i ti brate treba da se oženiš.Moramo malo više raditi i boriti se za našu kuću da napreduje,a ne da ostajemo ovako siromašni inače ću ja morati da se odvojim od tebe i da stičem sebi i svojoj porodici.

-ako tako misliš brate,a ti se odvoji,a ja se na tebe neću ljutiti,pa mi smo braća i treba da se volimo,a ne mnoramo živeti skupa ako ne možemo-odgovori mlađi brat pomirljivo.

Nakon nekog vremena braća su se razdvojila.

Stariji brat je brzo počeo da napreduje,jer je zajedno sa svojom ženom vredno radio i naparvili su novu,lepu kuću i stekli dosta imovine za kratko vreme.

Mlađi brat je takođe radio ali nikako mu nije polazilo za rukom da bude napredan,nego mu se sve otimalo:stoka mu je slabo napredovala; voće loše rađalo,pa ni ono što je sejao nije htelo da rađa, kao kod drugog brata i osatlih domaćina u selu..

Što je više vreme od podele odmicalo, on je bio sve siromašniji iako se sve ozbiljnije borio da nešto stekne ili barem sačuva ono što je imao..

Pokušavao je stariji brat da mu pomaže i s vremena - na vreme mu davao po nešto ali mu se žena stalno bunila zbog toga...a i kad je donosio pare ili kakvu drugu pomoć mlađi brat je bio ponosit i odbijao takvu otvorenu pomoć i sažalenje,tvrdeći:

 -meni je tako suđeno i ja mogu sam sebe da izdržavam i steknem koliko mi treba u životu..Tebi brate moj hvala i ja te poštujem i volim kao svoga brata ali ja hoću sam da se borim s Božijom pomoći i izboriću se kako znam i mogu.

Pa ipak.

Nekoliko godina kasnije on je već toliko osiromašio i onemoćao da nije imao ni slavu da slavi,nego je straiji brat ga nekako namolio da dođe kod njega na slavu i da tamo slave zajedno ili bar da mu bude gost i on je prihvatio..

Došao je na dan slave rano ujutru i lepo su se pozdravili i obavili obred slavski na propisan način, radujući se..

Ubedili su ga i da prenoći tu veče kod njih,a da sutradan ide kući.

Uveče su se njih dvoje dogovarali šta da rade i kako da mu već jednom pomognu,jer je sada i njih sramota,a i žao im je što on tako teško živi..

Na kraju posle dugo razmišljanja dogovore se da mu ostave na pogodnom mestu novac, kako bi on mogao da ga nađe i pokrene imanje..

Ujutru nakon doručka, pozdrave se oni i mlađi brat zadovoljan   zahvali na gostoprimstvu i balgosilja ih pa pođe kući...

Idući usput ugleda decu kako se igraju „ćorave bake“ (deca zatvorenih očiju se jure dok neko nekog ne uhvati) i to ga podseti na detinjstvo i bi mu drago bash, pa onda idući ka obližnjme mostiću reče sam sebi:

-nikada do sad ovaj mostić nisam prešao žmureći,a evo sad ću baš..i zažmuri tvrdo, a nastavi da hoda...

Straiji brat koji je bio sakriven malo podalje u žbunju nikako nije mogao da se načudi - zašto mu brat prolazi mostom pored kese u kojoj su spakovani novci, a da je i ne pogleda, a kamoli uzme i ponese kući...

Onako rastužen je sišao na mostić uzeo kesu pa otišao kući, ženi..

-ne vredi!Prošao je pored kese zatvorenih očiju i ni pogledao je nije...

Na to će mu žena:

-pa moja je baka nekada daaavno govorila: „nit’ sretnom moraš kućiti-nit nesretnome vredi ostavljati“,a meni se sve čini da je on baš nesretan dragi moj i ti se uzalud sekiraš za njega,a i ja s tobom.

M J       '07