U treptaju oka i otkucaju srca uvek je stajao ceo zivot,a u uzdahu ljubav,a sve to samo u dushu stati moze i ceo svemir ispuniti u trenu..

Kad nadu prelijesh iskrenom zeljom i sve to uvijesh meko u ljubav, sve ce se zvezde nasmeshiti i pogledati tvoju... nemoj se tada zbuniti samo.

Esencijalna vrednost ljudskoga uma i lepote je u simbolici i gestovima,samo ih treba prepoznati,a to se naravno jedino srcem moze i zato chuvajte srce svoje.

Koliko god praznina bila duboka i teshka,ako je ispunjavamo lepim mislima i zeljama, mnogo cemo je olakshati i smanjiti njenu dubinu,a praznine se uvek premoshcavaju pogledom u buducnost.

Nikada ne napushtaj sopstvene snove,jer ce ih neko pokrasti,a ti cesh onda ispunjavati tudje i biti nesracan i tuzan celoga zivota..

Samo na stazi ljubavi,cvece mirishe na srecu,a sunce ima zlatan sjaj i mozesh ga slobodno gledati.

Ne otvaraj dushu na vetrometini,jer cesh prehladiti emocije,a one se od toga teshko i sporo leche.

Tvoj zivot je,samo tvoja kutija za nakit i ne ubacuj u nju nepozeljne stvari nikada draga moja.

JM

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je da kupi knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: bas me zanima sta ce sada uraditi!!!
Covek uzme poslednji i podeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Pre nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i pre nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vreme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

Veliki kvadrat, koji uopšte nije bio velik nego nemerljiv, i uopšte nije bio četvrtast nego bezobličan, ali je svakako bio Onaj Jedan, Jedini i Jedinstveni, zasanjao je da se prometnuo u bezbroj pojedinačnih maleckih kvadratića, koji uopšte nisu bili kvadratići, nego je svaki od njih bio Onaj Jedini. Niko to, međutim, nije znao, nego je uobrazio svoje četvrtasto „ja“, podrazumevajući pod njime različitost svoje duše, svojih misli, osećanja i svoga tela, kao i potpunu odeljenost od Onog Jedinog, od drugih „ja-ova“, te od čitavog Tetragonotonskog sveta.

„Kvadratići“ su uživali u svojoj uobrazilji, ali i patili, bojali se, tukli i ubijali. Većini je bilo zanimljivo i špicokotrljali su se po stazama postojanja bez ikakve upitanosti nad bilo čime što je izvan svakodnevice i već poznatog kvadronazora.

Međutim, jedan jako, jako mali broj naročitih „kvadratića“ pomalo zaobljenih špiceva, ipak je imao u sebi zapitanost i o svetu van četvrtastog postojanja. Od te aktivnosti takvima izbijala neka naročita, razbuđujuće ljašteća zlaćana boja po čitavoj površini, koja je postajala tim intenzivnija što su dublje ulazili u stanje zapitanosti nad smislom svog postojanja, postojanja kao takvog, nad time kada i gde sve ovo počinje i kada i gde se završava.. Oni su vremenom bivali sve više zaobljeniji i prožeti čistim sjajem dokučenog rastamnjujućeg odgovora, pa se to više nije moglo sakriti ni na svetlosti dana...

Razbuđujuća svetlost čudnih „kvadratića“ uznemiravala je one snotamne, koji bi ponekad bili i vrlo grubi prema „različitima“, i gledali da se brže-bolje obračunaju sa njima i psovkama i batinama, ali i oružjem! Ispoljavali su oni grubosti i neviđeni bes već i kod različitih tonova i dezena sveopšte tmode (tama+moda), a kamoli kad bi neko tu uzeo da im nešto šljašti i izaziva tamo neko progledanje tipa – suštinsko pitanje-odgovor...

Tim naročitim, zaobljenim i svetlećim „kvadratićima“ nije bilo lako da žive sa običnim, mrkim „kvadratićima“, zainteresovanim samo za špicokotrljanje i povremeno, makar rekreativno, zlostavljanje svih tih, za njihov ukus, nepodnošljivo različitih bića.

U takvome jednom Tetragonotonskom svetu, desio se i sledeći događaj:

Gospodin Svetloblutić je stajao pored puta i prodavao sa male tezge svoje rukotvorine, mahom fluorescentne oblutke sa ugraviranim znakom pitanja. Tuda naiđe „gospodin“ Kararadogadov i uputi mu svoj snozlopit: „Šta je krnjavi, valjaš budalama sličnim sebi te besmislene upitnike, a!?“ Na to mu gos’n Svetloblutić odgovori u formi budnodobropita: „Čemu tako grube reči, o, u duši dobri četvrtaoče?“

-                           Ma daj, mani me tih tvojih fazona sa dobrotom i dušom! Treba da se stidiš tog svog ludačkog pogleda na svet i svoje besmislene egzistencije!

-                           Gospodine, vi se ponašate primitivno i besno zato što niste svesni Jednosti svih nas, kroz koju se ja, budući da sam i vi, kajem što sam takav, i pitam se šta da učinim da se promenim...

-                           Jao, jao, čuj njega! E, sa’ ću se lepo usrati od muke – „svi smo mi jedno“, i ti si ja? Marš tamo, budaletino jedna, ne baljezgaj! Kad bi mi bili jedno, ja bi’ te odma skin’o s one stvari, razumeš? Ha, ha, ha! Ja sam Kararadogadov, i uzdam se u svoje mišljenje i svoj kvadrat! A ti se drogiraj tim tvojim fiks idejama, kvadromajmune jedan!

-                           Život je san, a vi od njega pravite noćnu moru, i za sebe i za druge, umesto da spoznate Jedinog, i nađete Istinsko mesto na svetu za svoju pojedinačnost. Kada vam istekne vreme, ostaće samo zlodelo, i gorko ćete se kajati nad njime, i još više nad nepopravljivošću učinjenog lošeg, i neučinjenog dobra!

-                           Slušaj ti, šljokicasti kretenu zatupljenoh špiceva, kad te nabodem jednom i sastavim sa zemljom, pitaćeš se šta ti je trebalo da se zevzečiš sa svim tim glupostima, umesto da lepo živiš k’o sav normalan svet. Treba te udarati dok ne iskijaš sve te gluposti o Istini, vančulnome stanju, neumu, o Onome Jednome, Ljubavi...! Ti si mentalni bolesnik i ruglo naše rase, p... ti materina!...

Kararadogadov nasrne na Svetloblutića, ali nekako zapne desnim špicem i padne pravo na tezgu sa fluorescenrnim oblucima koja puče, i on udari ničice o zemlju. Jedan od oblutaka pri tome odleti daleko uvis, zastane na tren, i potom se sjuri dole i tresne Kararadogadova pravo u centar za mišljenje, od čega se on onesvesti.

Nešto kasnije, došao je sebi u kućici Svetloblutića i prestrašeno gledao okolo, nemogavši ničega da se seti. Oko njega su bila svetleća i zaobljena bića. „Ko ste vi, ko sam ja, šta se dešava?“, upitao je promuklo. „Odlična pitanja!“, reče jedno od bića, koje mu bi nekako poznato. „Ne razumem ništa!“, odvrati iskreno. „E, to je možda najtačnija stvar koju si do sada shvatio“, nasmejalo se isto to biće. Kararadogadov se pokunjio i oćutao. Spopala ga je neka nepoznata tuga, koja je ispunila domalopređašnju prazninu. Uzdahnuo je. Neko mu dodade osveženje i on zahvalno primi, uz „Hvala lepo!“, našta bi potapšan po desnom došpicu. Pogleda u prisutne i najednom oseti nešto potpuno nepoznato... Poče da plače. I pored toga što se ničega nije sećao, bio je potpuno siguran da mu se to nikada ranije nije desilo. Otrov je isticao iz njega, a zamenjivalo ga je blaženo svetlo, dok je nekako znao da su mu svi davali  neobičnu podršku.

Posle nekoliko vremenskih četvrti, Kararadogadov se umirio i potpuno iscrpljen zaspao. Obla svetleća bića bdela su nad njime...

Bio je još mrak kada je otvorio oči. Zurio je u tavanicu i polako postajao svestan ko je i šta je bio, gorko se kajući, ali isto tako i da se potpuno promenio. Kao da se probudio iz noćne more. Najednom uoči da sija, i da su mu špicevi zaobljeni. Glasno viknu od iznenađenja. Na to se odnekud pojaviše svi oni domaćini i neko od njih reče: „Šta je? Desilo ti se ono najgore, a?, - sad si jedan od nas!“ Na to on počne da se smeje kao lud na brašno, a ostali mu se u horu pridruže...

Kararadogadov je u vreme izlaska Sunca promenio u sebi ime u Radodobrov. Na rastanku je to saopštio svojim dobročiniteljima i izvinuo se za svoj besmisleni i ružni dosadašnji život. Pošto se sa svima srdačno pozdravio, krenuo je stazom natrag u Tetragonotonski svet da sija i tome da podučava druge, ali i da trpi sve ono što mu zbog toga sleduje. Budući da je u njemu umrlo sve što umreti može, a to je neistina postojanja van Celine Jednoga, bio je spreman na sve i ničega se nije bojao!

Naravoučenije:

Jedino što je u životu sigurno to je smrt. Ona međutim odnosi samo telo i um. Ko za života ne okusi i ne biva ono što ne umire, jer se nije ni rađalo, teško da će u samrtnom toku imati snage za to! Ovo zvuči kao tužna, teška ili nesrećna okolnost, a uistinu je potpuno obrnuto: prirodna životna radost dolazi tek kada se oslobodimo vezanosti za život, i straha od smrti!

Valja nam probosti zmaja kopljem luči umirenja, jer će nas inače jamačno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.

Valja nam probosti zmaja kopljem luči umirenja, jer će nas inače jamačno požderati... Ako se to desi, niko drugi osim nas samih za tako nešto nije kriv.

Jednoga dana je Velika Zla Svinja odlučila da proba kako bi njoj išlo da igra u izvrnutoj verziji priče o Vuku i tri praseta. Odmah je zaždila do mesta gde su živeli vučići. Prvi je, kako je to već propisano, obitavao u kućici od slame. Svinja nije pravila uvod, onako nestrpljiva da vidi kako će joj stvar sa duvanjem ići, nego je odmah uzela da duva i duva. Slamenjača se, naravska stvar, nije ni pomerila, a vuče koje beše unutra, nije ni primetilo da se napolju nešto dešava. Svinja se na to, onako velika i sva zla, potpuno pokunjila. Nije ni pokušala da oduva kućicu od dasaka drugog vučeta, a pogotovo ne kućicu od cigala onog trećeg, nego je brže bolje utekla kući...

NARAVOUČENIJE 1: Svinje nemaju kapacitet pluća kao vuci, te im nije uputno da se bave oduvavanjem vučećih kućica, baš kao ni plivanjem, ili sviranjem trombona.

NARAVOUČENIJE 2: Mitovi su neponovljivi iz prostog razloga što su ponavljanja neostvariva baš kao i sami mitovi.

NARAVOUČENIJE 3: Ako neko odluči nešto da uradi, najbolje je da to zna da uradi pre nego li ode na poprište rada (radno mesto). U suprotnom, otići će kući pokunjen (bolja verzija), ili će nastaviti da radi kritikovan, čak ismevan (gora verzija), ili će pak nastaviti a da ne čuje kritiku, niti podsmeh (najgora verzija). U ovom poslednjem slučaju jadnik je okružen sličnima sebi.

 

U neuglednoj kafani jednog malog luchog mesta okupljali su se meshtani radi pitja i razgovora. Izmedju ostalih okupljalo se tu i jedno manje drustvo lokalnih pijanaca koji su veceri provodili uz alkohol i raspravu o reinkarnaciji.
Medju njima je bio i Dzek London (pisac) koji je poveo dugu raspravu o tome kako se usled reinkarnacije isti ljudi mogu naci na istom mestu posle sto godina.
Jedne veceri bio je red na Dz. Londona da casti i sve do zatvaranja kafane on je narucivao pitje za sve.
Pred fajront mladi konobar mu je prisao i zahtevao da se ceh plati.
Tada ga je chuveni pisac, inache poznat kao tezak na novchaniku, upitao:
-"Dechache da li ti znas ko sam ja?"
"Naravno da znam gospodine London"
-"Da li znas o cemu ja i moji prijatelji razgovaramo ovde u kafani"
"Znam gospodine London, prichate o reinkarnaciji i tome kako se isti ljudi nadju na istom mestu nakon sto godina"
-"Posto sve lepo znas ja cu ti rado platiti rachun kada se ponovo sretnemo ovde za sto godina."
Na to mu konobar odgovara: "Ali gospodine London vi ste mi to isto rekli pre stotinu godina!"
Zadivljen Dzek London je platio rachun i ostavio bogatu napojnicu domisljatom mladom konobaru.

Jedna profesorka srednje škole iz Njujorka odlučila je da učini čast svakom učeniku i da mu kaže šta je kod njega izrazito dobro. Primenjujući postupak koji je izmislio Helis Bridžis iz Del Mara u Kaliforniji, ona je jednog po jednog učenika izvodila ispred razreda. Svakome od njih dala bi po jednu plavu lentu na kojoj je zlatnim slovima bilo ispisano: “Ti nisi makar ko.”

Posle toga, profesorka je odlučila da njen razred radi na projektu u kojem bi se videlo kako odavanje priznanja utiče na društvo u celini. Svakom od svojih učenika dala je po tri lente i rekla im da izađu i podele ta priznanja. Trebalo je da prate rezultate i vide ko je kome dao priznanje, pa da o tome obaveste razred posle nedelju dana.

Jedan od dečaka otišao je kod jednog mlađeg rukovodioca u obližnju kompaniju i dodelio mu priznanje zbog toga što mu je pomogao da se odluči koju profesiju da izabere. Dao mu je plavu lentu i prikačio mu je na košulju. Onda mu je dao i druge dve trake, objasnivši: “U razredu sprovodimo projekat o priznanju. Želeli bismo da ta stvar ne otane samo na našem razredu, već da se proširi, pa zato treba da nađemo nekoga koga želimo da ukažemo čast i dodelimo plavu lentu, a onda da mu damo još jednu, tako da i on može da oda priznanje nekoj trećoj osobi i tako redom. Zato vas molim da me pozovete i kažete mi šta se dešava.”

Nešto kasnije toga dana, taj mlađi rukovodilac otišao je kod svog šefa, koji je, uzgred budi rečeno, bio poznat kao mrzovoljan čovek. Zamolio je šefa da sedne i onda mu rekao da mu se od srca divi zato što pokazuje izuzetnu kretivnost. Šef je, izgleda, bio veoma iznenađen. Mlađi rukovodilac upitao ga je da li bi primio plavu lentu i da li bi dopustio da mu je prikači. Iznenađeni šef rekao je: “Svakako da bih. Zašto da ne?”

Mlaši rukovodilac uzeo je plavu lentu i prikačio na šefov sako tačno iznad srca. Dajući mu drugu traku koju je imao, upitao ga je : “Hoćete li mi učiniti jednu uslugu? Da li biste bili tako dobri da uzmete i ovu lentu i da njome ukažete čast još nekome? Momak koji mi je dao prvu traku radi u srednjoj školi na jednom projektu, pa zato želimo da proširimo ovu ceremoniju odavanja priznanja i vidimo kako ona utiče na ljude?”

Kada je s večeri šef stigao kući, zamolio je svog četrnaestogodišnjeg sina da sedne, a zatim mu ispričao: “Danas mi se dogodilo nešto neverovatno. Sedeo sam u kancelariji kada je ušao jedan od mlađih rukovodilaca i saopštio da mi se divi i da bi mi dodelio plavu lentu zato što sam izuzetno kreativan. Zamisli! On misli da sam ja genijalac. Onda mi je na sako iznad srca prikačio ovu plavu traku na kojoj piše: “Ti nisi makar ko”. Dao mi je još jednu lentu i zamolio me da nađem još nekoga koga bih njome počastvovao. Dok sam večeras vozio kući, počeo sam da razmišljam kome bih mogao da je dam u znak poštovanja. Ramišljao sam o tebi. Želim da te počastvujem.

“Svakodnevno sam u nekoj jurnjavi i kada dođem kući, ne posvećujem ti dovoljno pažnje. Ponekad vičem na tebe zbog ocena u školi i što ti soba nije uredna. Večeras sam odjednom poželeo da sednemo i da ti kažem da mi zaista mnogo značiš. Pored tvoje majke, ti si mi najvažnija osoba u mom životu. Ti si divno dete i mnogo te volim!”

Dečak od iznenađenja poče neutešno da jeca i nije mogao da zaustavi suze. Treslo mu se čitavo telo. Podigao je pogled prema ocu i kroz suze rekao: “Tata, naumio sam da sutra izvršim samoubistvo zato što sam mislio da me ne voliš. Sada to više ne želim.”

(Izvor: "Melem za dušu", Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen)

Obavezno da pročitate,da bi sebi ulepšali dan.:)))

Ne znam zašto ali a propos nekih nedavnih dogadjaja na našem  blogoyu...nije mi baš jasno šta htedoh da kažem :P ali vuuuklo me je i vuklo, da sa vama zajedno ovo pročitam..:))) ,mada ruku na srce ovo je i jaaako primenljiva priča kod nas uvek i svugde zar ne?

Nego šoljice u ruke i hajdemo u priču,a posle ćemo da razmislimo..:))

Dve velike žabe

U smrdljivoj bari na kraju sveta živele su dve velike žabe, skupa sa nekoliko skoro velikih, dosta osrednjih i mnogo malih žaba. Vremenom su velike žabe ogladnele i, budući proždrljive ali lenje da se bakću sa mušicama, uzele da jedu redom sve te mnogobrojne male žabe, potom one srednje koliko ih je bilo, da bi konačno slistile i onih nekoliko skoro velikih.

Vreme izobilja i uredne ishrane time je prošlo, i dve velike žabe su na kraju sedele i gledale se, još uvek site od nedavno unetog poslednjeg doručka. Malo su i zadžonjale...

Međutim, posle nekog vremena, iz sna ih je trgao čudan zvuk. To su im creva zakrčala, sprovodeći ostatke svarenih žaba ka izlaznom otvoru, i proizvodeći pri tome groteskan zvuk nalik na kreketanje. „Ove poslednji put krekeću,“ reče jedna od velikih žaba, i nasmeja se samozadovoljno. Druga joj se priključi. Smejale su se tako neko vreme grohokreketom, a onda se umorne primiriše žabomirom.

Tokom dana obe žabe su se iznuždile, a ostatak vremena provele u ignorisanju sve češćeg i sve glasnijeg kruljenja u stomaku. Svaka od njih je razmišljala o tome da li je onomad ona druga ipak pojela jednu više od nje, pa joj je sada bar unekoliko lakše. Glad je uzimala maha.

Veče je obe velike žabe zateklo gladne, uplašene i hladne. Bez reči i nekako istovremeno, obe su za po korak smanjile međusobno rastojanje i posle kraćeg snebivanja šćućurile se jedna uz drugu. Zadovoljno prokreketaše nešto i zaspaše.

Noć je bila duga i kako se približavao najhladniji čas pred svitanje, dve velike žabe su se budile sve češće i sve tešnje se pripijale uz komšinicu sapatnicu.

Jutro ih je zateklo sa po batačićem one druge u ustima. Postiđeno su jedna drugoj ispustile nogicu iz usta punih bala. Potom su sedele u plićaku i sve do podneva letargično gledale barski metež.

U jednom trenutku, leva velika žaba skoči na desnu, istovremeno kad je desna velika žaba skočila na levu. Svako bi se morao složiti da su to uradile već krajnje pomračemog uma od gladi, jer bi im u nekom manje više normalnom stanju manje više bilo jasno da su manje više podjednake veličine, te da ne mogu da računaju na to da će se imalo osladiti nečim tako velikim. Dakle, žabe se ostrvile jedna na drugu. Šta je bilo dalje, sudarile su se ustima, no u nastupu agresivnog ispoljenja nutricionističkih pobuda nisu ni osetile bol, nego su izuzetnom žustrinom uznastojale da krajnje rastvorenih usta dohvate obrok koji se, kao u pravom ogledalnom delirijumu, morbidno trudio da uradi isto to. Napadi su bili žestoki...

Kaže nam predanje barskih mušica da postoje dva završetka ove žablje storije. Niko ne zna koji je istinit.

Po jednom, dve velike žabe su se tako gladno napadale i napadale, sve dok se nisu do te mere premorile, da su popadale i ubrzo gotovo istovremeno krepale.

Drugi završetak je mnogo zanimljiviji – po njemu su u jednom trenutku obe žabe istovremeno uspele da progutaju onu drugu. Zvuči neverovatno, ali zar ne postoji zemlja Srbija gde se od početka sveta svakodnevno dešavaju mnogo, mnogo neverovatniji događaji?

Dakle, od dve žabe koje nastoje da se pojedu, najednom nastade jedna žaba koja je i - pojela drugu, ali je i - pojedena od strane baš te druge koju je ona sama pojela bivajući pojedena od strane te pojedene...

Kako je izgledala ta nova dvožaba? Pa imala je glavu više na mestu dupeta, i dupe više na mestu glave, bivajući tako osuđena da na obe strane jede i govori istim delom tela kojim sere i prdi, i da sere i prdi istim delom tela kojim jede i govori. Zgrožena barska stvorenja prozvala su ovu vrstu žabe koja se ubrzo samorazmnožila – žaba političar, ili kraće - političar. Njihova zgroženost, srećom, nije dugo trajala, ali je zato, nažalost, počela zgroženost ljudi, jer se svi primerci žaba dupeglavaca uskoro preseliše u oblast politike...

Naravoučenije: Sudbina je često neizlečivo okrutna kurva; preostaje vam jedino da kad ugledate političara - bežite glavom bez obzira (na dupe koje bi možda neko rađe da čuva /žrtvuje!/)!!!

U kratkom vremenu se po treci put srećem sa ovom zanimljivom pripovetkom.Jutros mi je mailom poslala Lela, jedna draga osoba i ja joj se na tome i ovim putem zhvaljujem...Naravno da sam razumeo pouku i da mi se ona veoma dopala,zato sam i odlučio da je postujem..hoću da verujem da će se svakako i bar nekima do vas dopasti makar i upola kao meni...

EKSERI U OGRADI

Jednom bese jedan mali decak koji je imao losu narav. Njegov otac mu  je dao punu kesu eksera i rekao mu je da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledecih nekoliko meseci on je naucio da kontrolise svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati svoji narav, nego zakucavati eksere u ogradu.

I tako je dosao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao

to svom ocu, a otac mu je kazao da svakog dana koga bude uspeo da

kontrolise svoje ponasanje, da iz ograde iscupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana decak je bio u stanju da kaze svom ocu da je iscupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.

Otac je rekao: "Dobro si uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikada nece biti ista. Kada u besu kazes neku stvar, ona ostavlja oziljak, kao sto su ove rupe na ogradi. Mozes coveka ubosti nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je zao, rane ostaju".

Verbalna rana je isto tako bolna koliko i fizicka. Prijatelji su zaista retki dragulji, oni cine da se smesis, ohrabruju te da uspes u necemu, oni su spremni da te saslusaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reci i uvek im je srce otvoreno za tebe.

. MOLIM TE OPROSTI MI AKO SAM IKADA NAPRAVIO RUPU NA

TVOJOJ OGRADI...