Las Ramblas

''Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim zivotom, kada 24h na dan nije dovoljno,setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe.

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reci je podigao veliku, praznu teglu kiselih krstavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Poto je pitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente je li tegla puna. Opet su odgovorili da jeste. Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je jos jednom je li tegla puna. Studenti su skušeno odgovorili da jeste. Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. ’Sada!’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, hocu da shvatite da ova tegla predstavlja vas zivot. Teniske loptice su vazne stvari u vasem zivotu: vasa porodica, vasa deca, vase zdravlje, vasa vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas zivot i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su vazne: vaš posao, vasa kuća, vač auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto vazi i u zivotu. Ako potrosite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite racuna o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponasajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice- stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.’ Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala je sta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. ’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je zivot pun, uvek ima prostora za soljicu kafe sa prijateljem.''

Živeli!

...Ponesen trenutkom inspiracije našeg satelita, kad’ ga pogledam ovako kroz zamagljena stakla svog prozora, koji bih realno gledajući mogao i da obrišem....al’ me pošteno rečeno (da me ne čuje naša politička elita) mrzi, reših da bacim na ekran svoju prvu misao, (prvi se mačići kažu uvek bacaju u vodu) koju uporno prekida prozor od dial-up konekcije. Moram da se prisetim crtanog lika iz serijala Simpsonovih, legendarnog Homera, pivopiju i elegantno popunjenog celavka sa 2 dlake na temenu, Dooou!...koji pribegava taktici skretanja pažnje, to beše epizoda kada ožive reklame i neumitno ga terorišu po celom Springfildu. Ko se pronadje u tekstu koji sledi, pronaš’o se, ko nije, molim lepo, sloboda-tranzicija! :)))....piče Neverne Bebe i song, Balkan...

’’Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumljivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onom sto vrede, vec po onom sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem’’

Sad bi mi prijala čaša vina, ili dve, da vas gledam onako opušteno dok čitate, i prepoznajem po facijalnoj ekspresiji, živeli!

Ljubac