Кареја је монашки градић, својеврсна престоница Светог Атона. Сама реч ‘кареја’ у преводу значи ‘орах’, којих има много у околини града. Налази се на самој средини полуострва, на североисточним обронцима Свете Горе. Атон је такорећи монашка република, али притом сваки манастир има свој типик.

У Кареји се налази Протат, у коме се остварује врховна самоуправа и суд, а у граду се такође налази и управитељ. Протат образује ‘Свештена заједница’ (‘Кинотис’), а из Свештене заједнице изабрани Савет – ‘Епистасија’. Свештену општину сачињавају заступници манастира (Антипросопи), по један из сваког од двадесет светогорских манастира. Епистасија, која има функцију извршне власти, формира се сваке године од по једног представника из пет главних манастира. Најстарији од Епистаса је Протоепистас. Протоепистасима могу бити монаси само из пет главних манастира: Велике лавре, Ватопеда, Ивирона, Хиландара и Дионисијата, и они се смењују по реду.

У Кареји се налазе конаци свих атонских манастира, осим манастира Кутлумуша, који је покрај саме Кареје. Такође се налазе пошта, телеграф, царина, лучна и полицијска управа, продавнице и амбуланта. Карејска Саборна црква Успења Пресвете Богородице је најстарија на Светој Гори и према предању основао ју је 335. године цар Константин Велики. Храм је страдао од пожара, а обновљен је у Х веку за време владавине цара Никифора Фоке. У ХΙΙ веку храм су уништили католици, а поново су га обновили бугарски цареви. Овде су сачуване фреске из XIV века, а на горњем делу олтара налази се светиња Кареје, чудотворна икона Мајке Божије Достојно Јест, а чува се такође и чудотворна икона Христа Спаситеља. Чудотворна икона Мајке Божије Млекопитатељница налази се у келији Светог Саве Српског званој Типикарница. У Кареји живи око сто монаха.

Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.

У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.

У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:

Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.

1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.

У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.

1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".

До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.

Последњих година се по ко зна који пут поставља питање о забрани уласка женама на Свету Гору. То питање постављају посланици у европском парламенту. Овај традиционални закон у светогорској терминологији назива се АВАТО и он означава институцију. Авато је за многе становнике монашке државе основни темељ Атонске физиономоје. Авато на неки начин раздваја мушко и женско на духовној основи. Овај закон се не примењује само на Атосу него у многим мушким православним монашким заједницама. Мало је познато да је све до средине 20 века женама био забрањен приступ и у манастире Метеори. Овај скуп манастира у јединственом природном амбијенту отворио се за женски пол тек поеле великог пожара у чијем су гашењу учествовале жене. Многе савремене жене Авато посматрају као остатак мушког утврђења у коме се фаворизује мучки пол. Забрану крочења на Свету Гору тумаче као екслузивну предност мушкараца и пример фаворизовања пола. За њих је Авато потврда неједнакости у истој вери. Мноштво жена стално поставља питање о оправданости Авата и изражава жељу да крочи на недоступно тло.

Приближавања жена Светој Гори и покушаја уласка дешавала су се много пута кроз историју. Поборници очувања Авата сматрају да би његово укидање означило крај колевке православља, док поборници укидања говоре да он у себи носи превазиђена раздвајања карактеристична за минуле епохе и позивају се на иновације које уводи римокатоличка црква која дозвољава и женама да чинодејствују. Ове распрва задиру у основна питања вере. Чињеница је да су светогорски закон кроз векове поштовале како жене тако и иноверни па чак и освајачи.

Било је доста случајева кршења Авата. Као што потврђује закон Свете Горе који је донесен 1924  и потврђен од стране тачке 105 Устава на полуострву Атос улазак жена се иозричито забрањује - члан 186.

У царским типицима који су чинили основно тело писаног светогорског права врло рано се сусреће изричита забрана уласка на Свету Гору жена, голобрадих дечака и ушкопљеника. Разлози су исти као они који су диктирали Авато за жене и женке животиња.

Споразумом приступања Грчке Еврепској економској заједници, касније Европској Унији, 28.05.1979. уједињене чланице (9 држава и Грчка) са заједничком декларацијом припајања примењеном у чину зближавања држава чланице су се сагласиле са законом Свете Горе која је део Грчке територије и тиме потврдиле Авато.

Духовна управа Свете Горе

СВЕТА ЗАЈЕДНИЦА

Сагласно са статутом Свете Горе Атонске, свештеничку администрацију бира административно тело Света заједница, налази се у Кареји и састављена је од 20 монаха – представника манастира. Сваки манастир бира једног представника, који управља канцеларијом годину дана и бива замењен почетком Нове године. Протатска црква припада Светој заједници. Посвећена је Успењу Пресвете Богородице и живописана је од стране познатог сликара светих икона – Мануела Панселиноса.

20 манастира подељено је у 5 група од по 4 манастира, с тим да само вође тих група, имају право да сваке пете године дају протоепистатиса. Групе су сачињене овако:

1. Велика Лавра (Дохијар, Ксенофонт и Есфигмен)
2. Ватопед (Кутлумуш, Каракал и Ставроникита)
3. Ивирон (Пантократор, Филотеј и Симонопетра)
4. Хиландар (Ксиропотам, Свети Павле и Григоријат)
5. Дионисијат (Зограф, Пантелејмон и Констамонит)

Смена прота одвија се у протатској цркви у Кареји сваке године на празник Свих Светих Атонских (14. јун по Григоријанском календару).

Цивилна управа Свете Горе

Света Гора је аутономни део Грчке државе и политички припада Министарству иностраних послова, а духовно је под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије у Цариграду. Света Гора је подељена на 20 аутономних области. Сваком облашћу, као и монашким насеобинама на тој територији, управља по један манастир. Цивилни управитељ – гувернер и његов заменик, постављени су од стране министра спољних послова Грчке, који је једини компетентан да их поставља и разрешава тих дужности. Седиште им је у Кареји.

Света Гора Атонска је полуострво у Источној Грчко, тачније, источни испуст полуострва Халкидики који се пружа у смарагдне воде Егејског мора, приближно шездесет километара у даљину и око дванаест километара у ширину. Полуострво је брдовито, покривено густим шумама и испресецано безбројним степенастим јаругама. На југоисточном делу Св. Горе уздиже се брег Атос, на 2033м. Надморске висине. У паганско доба Атонска гора је била позната као Аполонија (по храму Аполона), а касније је на врху брега стајао храм Зевса под именом Атос. Црквено предање приповеда да се Мати Божија, примивши благодат Светог Духа у огњеним језицима, упутила у Иверску земљу, али је примила обавест од Анђела да она своје апостолско послање треба да обави у другој земљи. Лађа, на којој се Мајка Божија са Апостолима упутила на острво Кипар епископу Лазару, захваћена буром. Пристала је уз обалу Атонске Горе. Многобошци су примили Мајку Божију, слушали њену проповед, поверовали јој и крстили се.

Многа чудеса учинила је ту Мати Божија, и пре него што је отпловила за Кипар, поставила је ту као старешину и учитеља једног Апостола и казала: ''Нека ово место буде Мој удео, предат Мени од Сина и Бога Мојега''. Потом је, благословивши народ, додала: ''Благодат Божија нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером о побожношћу чувајући заповеди Сина и Бога Мојега. Добра нужна за живт на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мога од места овог до краја века. Ја ћу битит заступница овог места и топла молитвеница за њега пред Богом''.

Од тог времена Атон је ступио у еру хришћанске историје. Под влашћу Рима, који је прогонио хришћане, налазио се све до 313. године, када је император Константин Велики издао указ којим су хришћани добили грађанска права и слободу вероисповести. Дотле се хришћанство на Св. Гори већ доста развило. Појавили сус е манастири, цветало је монаштво. Постоји предање да је 422. године Атон посетила кћерка Теодосија Великог, принцеза Плакида, али јој је улазак у манастир Ватопед забранио глас који се зачуо од иконе Мајке Божије, Од тада су Атонски оци увели закон којим се особама женског пола забрањује приступ на Свету Гору и који је касније учвршћен и царским указима.

У VII веку освајања Египта, Палестине и Сирије од стране Арапа – муслимана, принудила су тамошње свештенике и монахе да напусте своје земље. Многи од њих су се, у складу са одлуком VI Васељенског сабора, определили за византијске манастире, међу којима и оне Атонске.

У XI веку царском повељом даровано је монасима право самосталне управе на Атону, и њихов број се повећава. Јавља се и православно словенско монаштво – руско, српско, бугарско.

У периоду Крсташких похода, време опадања царске моћи (1204 – 1261 године), Атон трпи прогоне и бива разаран од стране римских папа, а такође и насилно принуђиван на црквену унију са Римом.

IX век је период радова на обнављању манастира које су Латини разрушили у чему помажу благоверни императори Андроник II и Андроник III Палеолози, а много доброчинства чини и српски цар Стефан Душан.  

С годином 1453. и пропашћу Византије, наступа период турске владавине, али је Света Гора очувала слободу православне вере и самоуправу уз обавезу плаћања данка. Ослободивши се татарског ропства, Русија материјално помаже манастире Свете Горе. У XVII веку, ступањем на царски престо Осанлија Селима II настаје тежак период у коме су манастири лишени свих имања, а њихов положај отежавају и последице устанка 1770. и 1821. године. Тек 1830. Грчка проглашава езависност, а за Атон наступа миран период. Као у старо време, тако и сада, манастири имају метохе и на другим местима осим Свете Горе, где се негује православни духовни живот. Светогорски манастири имају метохе у Грчкој а такође и у Француској и Аустрији. Света Гора налази се под јурисдикцијом Константинопољског патријарха, и представља део Грчке државе, са грчким као званичним језиком