Ceo grad je u frci zbog Nove godine. Svi presrecni idu svojim kucama gde ce za koji dan sa dragim osobama docekati Novu godinu. Lepo je to...al nisu srecniji od mene.
Na autobuskoj stanici sam. 15:27......jos samo 3 minuta. Koliko sam cekala ovaj trenutak...da ga vidim i osetim......Autobus je stigao. Ljudi su polako izlazili, a od njega ni traga ni glasa. Uplasila sam se i uzela telefon da ga pozovem. U tom trenutku, na vratima se nasla osoba koju sam sanjala svako vece i budila se u suzama jer nije tu. ON! Zabezeknuta sam...sve je drugacije..... telo, kosa...nisam bila sigurna da je to zaista on, ali jednu stvar sam vrlo dobro poznavala...taj osmeh. Da, konacno je tu! Prilazi mi i smesi se, a ja, ne mrdam. Nisam u stanju ni rec da progovorim. Konacno sam nekako procedila "cao" a njegov osmeh se rasiri jos vise."cao Malecka" odgovori i zagrli me. Krenuli smo kod mene kuci. Usput smo se smejali, pricali i secali se stvari koje smo jedno drugome obecali da cemo uraditi kad se budemo videli. Cesto smo se raspravljali ciji je jezik duzi, pa smo se jednom prilikom kladili u cokoladu. "Pa, dosao je red da vidimo ko je dobio onu famoznu milku" rece on, a ja sa smeskom odgovaram "pa da, mogli bi i to da uradimo." Samo sto se nisam isplazila najvise sto mogu, kad, kao grom iz vedra neba, negove usne na mojima. O BOZE PA JA SE LJUBIM SA NJIM!!! sta da radim, sta da radim????? mislim da mi nije dobro... jaoj! a gde da stavim ruke...? samo nemoj da....o ne, o ne....jezik.....sta cu sad...!? NE ZNAAAAM!!!!! Sigurno misli da sam klink.....eee..pa ovo nije lose, sta vise super je! Sta!??? Nemoj da prestajes...ne neeeeeeeeeeeee!! Pu, baksuze -.-..."Pa do kog smo zakljucka dosli" rece mi, isplazivsi mi se. Haha, smesno! "Pa, ja, kao i na pocetku, tvrdim da je moj jezik duzi, a ti kako hoces." smeje se...kako volim taj smeh. Dobro, ponekad me zbuni, jer osecam ko da sam ja smesna, ali lep je...volim da ga slusam. "Okej, Mala moja, milka je tvoja." Dusa moja! Cekaj, on mozda sad misli da je moj jezik predugacak. Mozda da mogu da dodirnem nos s njim ili tako nesto. Ma...milka....^^ Nastavili smo dalje.
Jutro je...budim se i nemam pojma gde sam. hmm...HOTEL!!! o da, znam bila sam ovde sa Marijanom jednom kad....stani...a sta cu ja ovde?.......2 jastuka......hmm zanimljivo.......otkrivam se i krecem u...O MOJ BOZE!!!!!!!!! hahahah...ne, nismo spavali...Molim vas ljudi ne kvarite mi pricu takvim mislima...da nastavim....O MOJ BOZE!!!!! RUZE SU SVUDA OKO MENE....jedna, dve, tri....sto tri!!! wtf? Neko kuca na vrata. Otvaram. Boze, moja mama...sta ce ona ovde? ma svejedno...Skocim i zagrlim je najjace sto mogu. U trenutku se secam svega od sinoc...(nznm sto se nisam setila ranije...o.O) Mama mi je sredila da ostanem ovde s njim celu noc. Gledali smo filmove i pricali, do kasno. I naravno, ljubili seeee!!!
-imam nesto vazno da ti kazem - kaze mama, i odvlaci me do kreveta.
-sta? - pitam je, jos uvek nasmejana, ni ne sluteci sta se desava.
-znas, stvar je u Mikiju - zastane i duboko udahne vazduh, a zatim nastavi: -On je
jutros imao udes i....zao mi je
Osmeh polako bledi...kao i ja...cekaj, zao joj je?
-Pa sta se desilo? Jel dobro? U kojoj je bolnici hocu da ga vidim odmah! - pricam ja vec uspaniceno
Mama place.....
MAMA PLACE!!!! WTF?!?!?!?!?!?!?
-Mico....on...on nije preziveo!
MOLIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIM!!!!!!!!!!!!!!!! STA!!!!???
Zasto se to desava???? zbog cega bas meniiiiii!?!?!?!?!?!? Vristim...najjace sto mogu. Nije mi dobro...jao...
...budim se...opet ne znam de sam. Sve je belo...E eno ga neki cikica, i on u belom. Da nisam u raju? ha...malo sutra, u bolnici sam!!! samo sta cu ovde...O NEEEEEEEEE!!!!
ponovo pocinjem da placem...placem i placem. Zaista, po prvi put u zivotu mi se desi nesto lepo, nesto sto bi moglo da bude kako valja i sto bi moglo da potraje. NESTO STO ME CINI SRECNOM. I to nesto nestane...
29. decembar 2009.
Stojim na autobuskoj stanici. 15:20...Ljudi i dalje jure, a niko od njih ne zna sta se desilo te noci pre tacno godinu dana. Jos jedna osoba je napustila mene i otisla na neko lepse mesto. Polako pocinjem da se vracam u stvarnost. On nije vise tu...Pocinjem da placem, a sa mnom i nebo. Nikad ga necu zaboraviti, i jos uvek ga volim. Ali zivot ide dalje, a ja sam jos uvek ovde...ZIVIM! Uvek mi je pricao "zivi svaki dan, kao da ti je poslednji"...shvatam, on je to i cinio.
15:32
hehehe...kasni...
NEMOGUCE!
to telo, kosa...ovo je nemoguce...! Pogled uprt pravo u mene i osmeh...njegov osmeh! Sta je ovo....nesto me steze.....on prilazi..."Cao, ja sam Darko. Nisam odavde pa bih te zamolio da mi pomognes da se snadjem"
Kisa prestaje a sunce se dize visoko na nebo. A on se smeje. Smejem se i ja. Pogledam u nebo a na njemu pise "Zivi svaki dan kao da ti je poslednji. Volim te Malena"...
vracam se u stvarnost, i on je jos uvek tu. "Naravno", odgovaram, "Sta ti treba?"....
Mirjana Mihajlovic
(oduvek sam ovo zelela da uradim xD)
Objavio
PeaCe_I_on^^ u 08:19 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
