Monday, June 13, 2011 - M
Sedela je u minijaturnoj, improvizovanoj ( ali lepoj, da naglasim ), čekaonici, pored uredno poređanih malih cipelica i sandalica u broju 26 ( s njene leve strane ). S desne strane, bio je stolić, okrugli, s nekoliko časopisa ( ako smem tako da ih nazovem, a da pritom ne uvredim prave časopise ). I, stolica na kojoj je ona sedela.
Sećam se kako je bila blago zabezeknuta kad me je ugledala. Očekivala je, sve su prilike, da vidi drugačiju osobu, što mi je, nakon ulaska u „sobu“ i rekla:
- Drugačije sam Vas zamišljala?!
- Kako drugačije?
- Pa, recimo da ste visoka crnka duge kose. Očekivala sam, sudeći po Vašem glasu, da ćete me dočekati u kožnim pantalonama, čizmama do butina i bičem u ruci.
- A ja sam sušta suprostnost onome što ste zamišljali?
- Pa, da...
- Jeste li razočarani?
- Pa, nisam. Nego eto. Ja tako zamišljam ljude pošto im čujem glas, pokušavam da ih „materijalizujem“ ili dozovem, da se baš takvi pojave kad se vidimo.
- Ovog puta Vam nije uspelo, konstatujem.
- Nikad mi ne uspe.
Lepa crnka, duge kose, sela je preko puta mene, prekrstivši svoje duge noge. Ne, uplela ih je. Prekrstila ih jednom, a onda ih je još jednom oko listova nekako uplela. Nisam smela ni da pokušam. Izgledala bih kao pereca. Ušinula bih krsta, izvrnula lopaticu i iskrivila vrat.
- Je l' ovde sme da se puši?
- Da, odgovorila sam.
Pružila sam joj pepeljaru i uzela fasciklu, koja će verovatno biti naslovljena njenim imenom.
- Zbog čega ste ovde?
- Uh, dugačko je, ne može da stane u sat vremena.
- Haj' da pokušamo: šta Vas je dovelo ovde?
- Ukratko: imam napade panike, nemam sreće u ljubavi, usamljena sam i nikako ne mogu da nađem čoveka svog života. Mislim, znam da ovo sve zvuči glupo i prosto, ali je tako. To mi stvara teškoće, budem depresivna i totalno ne mogu da funkcionišem.
- Čime se bavite?
- Svačim: preko sedmice radim nokte u jednom salonu, vikendom pevam na svadbama. Narodnjake.
Tišina. Gleda u moje nokte, pa u svoje.
- Ja sam moje nokte skinula pre neki dan, dosadilo mi. Vi, vidim, imate nadogradnju? Kod koga radite?
- Kod Ivanke, poznajete je?
- Ne. Nemam pojma ko je. Je l' slušate narodnjake?
- Ne.
- Znala sam. Mnogi pljuju po toj muzici, a to je muzika s dušom, iako, ja privatno slušam drugu vrstu muzike. Slušam sve i svašta.
- To nije bitno za ovo što radimo.
- Da, u pravu ste.
- Jeste ikada bili u vezi?
- Jesam. Bila sam s Mirkom u vezi 10 godina, i onda smo raskinuli.
- Zašto?
- Pa, ne znam. Možda zato što je već bilo dosadno, htela sam da pokušam nešto drugo.
- Jeste probali nešto drugo?
- Jesam. Sve je to isto, u pitanju je samo tehnika, miris kože eventualno i pristup. Neki imaju jeftine žvake, neki ne. Al' se uvek ispostavi da su svi slični. Ma, ja sam Vam beznadežan slučaj.
- Zašto ste onda ovde ako mislite za sebe da ste beznadežan slučaj?
- Drugarica mi je rekla za Vas. Pomislila sam da ću možda čuti nešto novo, nešto što će mi pomoći.
- Šta će se desiti ako ne čujete ništa novo? To će biti puko bacanje Vašeg novca, koji ne zarađujete lako.
- Ma, novac nije u pitanju. Toga ima.
Ponovo tišina. Gledala je u moje nokte. Zagledala mi je suknju, polako se penjala prema licu.
- Imate lepe oči. Delujete nekako toplo i majčinski. Kakvi ste kad se naljutite?
- Grozna, odgovaram. Vičem i pretim.
Nasmejala se grohotom.
- Šta je onda u pitanju, ako nije novac?
- Kako ne vidite: ja želim da budem srećna. Hoću ponovo da budem srećna, da volim, da me vole, da maštam o deci, da imam neku perspektivu u životu.
- Sreća se gradi, ne dobija se, rekla sam bez mnogo razmišljanja.
- Znam, to mi mama stalno govori.
- Šta Vam mama još govori?
- Da mi prolazi vreme, da mi kucka biološki sat, da počnem da se bavim poštenim poslom od 8 – 14h, da će mi tata naći posao u banci, da će mi kupiti stan u centru i tako to.
- Koliko Vam je godina?
- 34.
Nastaviće se, al' kad se vratim s mini godišnjeg odmora.
| 
