Sunday, December 28, 2008 - Ššššššššš.... kroz noć

Pretenciozno upakovana slikica. Mala.Vidi se samo bista i dominantne oči. I mišice. Teške. Osmeh titra, sakriven negde u uglovima... nastao kao posledica neprekidnog gledanja u brojke... i slova...
Noćas sam ga sanjala. Zaklela bih se, da sam mu osetila miris daha i malo bodljikave žice oko usana. Bilo je tako stvarno. Duboko. Scene su se smenjivale, onako kako podsvest dešifruje misli, dok sam mu prstima prelazila preko nabreklih žila... na vratu.
Brvnara i hrapav, drveni zid koji mi grebe leđa. On, koji se utapa u moje prednjicu. Stapa se sa mojim snom. Čujem bezobrazluke, koje bi mi u svakoj drugoj prilici parale uši. U ovom snenom slučaju, samo opuštaju, raspirajuju, razdiru.
Sanjam burno. Po vrtlozima Nepoznatog koračam. Na svakom koraku se susrećem sa tim maglenim očima, nestvarno vrelim dodirima. Priča mi ono što je pisao. Slušam ga i gutam. Reči. Glas.

Budi me onaj tanani glas jave. Sivo se jutro promrzlo pomalja. Sve prestaje i sve počinje, ali misao ne. Misao... ne.
Ništa me jutros sačekalo. Dolazi i odlazi. Tu je kad mislim da nije i nije kad ga očekujem.
I znam... sve je ovo suludo i neistinito....normalno i istinitio. Isprepletano.
... Jutros sam te okačila u uglu osmeha. Dok ispijam crnilo iz bunila, pitam se: gde si? Šta si ti noćas sanjao, pošto te je ponoć dočekala razbuđenog? Šta poželiš u ponoć?
Ja poželim....
Tebe...
I ne odrastam.