Tuesday, December 28, 2010 -

Moje je srce u najsitnijim komadićima. Ne prestajem da mislim na tupi pogled oivičen veštačkim osmehom. Noćas, dok sam prevrtala po krevetu, čula sam škripu kolica na kojima voze čovek/ženu s pokrivkom  preko lica. Ne prestajem da čujem klompe po praznom hodniku i miris varikine i lekova. Četvrti sprat hematologije, soba 88. Tuga koja ne prestaje da teče, nada... koje nedovoljno ima. Strah.

Oduvek sam mrzela zime. Ono što snegovi prekriju, ni kad se otope, više se ne može naći. Zametnu se tragovi sreće, radosti, bespotrebnih svađa koje život znače. Da mi je vratiti vreme nekoliko godina unazad, da popravim greške koje smo zajedno napravile i da izbrišemo sve to. I ovo danas.

Nikad više neću pitati koliko košta. Koliko košta da košta, samo da nas bude i da više nikad ne pređemo tu uzanu putanju od rampe do žute zgrade Kliničkog centra.