Thursday, April 16, 2009 - O ŽENAMA - PART ONE

U vreme recesije i besparice, te konstantnog deficita ljudskosti, a naročito žeMestvenosti ( u pravom smislu te reči ), teško je naći dobrog, pravog, zgodnog, nesujetnog a opet ženskog sagovornika. Kad se naiđe na jednu ( ili više ) tak'ih persona, tačno mi dođe da svisnem od sreće. A mi žene smo fakat čudne biljke.
Ja stvarno ne kontam što imamo potrebu da delimo sve, ali baš sve. Ne mislim ovde na materijalne stvari, mislim na emocije, zapažanja, razmišljanja i premišljanja. Možda nam je čudno, kad se već tako spojimo tom čudnom hemijom, da ima još jedna jedinka na planeti zemlji koja nam je slična? Ne znam.
Imam nekoliko ženskih primeraka u okruženju, i, nekoliko van okruženja. Međusobno se, manje - više obaveštavamo o svemu: dobila sam, kasni mi, idem frizeru, ne znam šta ću da kuvam, nisam dobro spavala, žuljaju me cipele, kupila sam novi veš, naišla sam na narandže bez semenki ( jebote ), jesi vid'la molim te šta onaj dinosaurus piše po blogu ( koji je to mamlaz Tito dragi ), ka'ćemo se čuti, tužna sam danas ( zašto, ne znam, tako mi došlo ), aplicirala sam za novi posao, sačekao me nered kod kuće, nervira me kolegenica, na poslu mi je haos i ludilo.... I sve tako redom. Da nastavim, napisala bih novu poslanicu po Evi, koja bi postala popularna u idućem veku. Devojčice bi već od treće godine morale da uče stihove napamet, a tamo oko sedme bi bivale krštene i posvećivane ženskom lobiju iz predhodnog veka...
Šta hoću da kažem?
Ja svojim ženama moram da kažem svoje muke, a ta kome ću? Svaka od njih razume određene segmente moje ličnost i moje svakodnevne muke, koje, priznaću nevoljno, i nisu neke muke, hvala dragom Bogu. No, meni su muke i one to vrlo dobro znaju, i dragovoljno saosećaju samnom, šta god da je u pitanju.
A reći ću vam i to, da me njihova tuga, makar bila zbog pogrešno kupljene kreme ili krvničke depilacije, iskreno dirne i meni udare suze na oči. I sad nisam cinična. Ja to stvarno, majke mi. Kad nekog volem, onda volem sve kod njega, i sve mi je važno, i sve hoću da znam, i oko svega da pomognem ili odmognem. I nema toga što mi mogu reći, a da meni bude glupo. N E M A. Sve je važno.
Iako nisam ljubitelj tipičnog ženskog druženja, s ovim atipičnim ženama, druženje je potpuno netipično. Alogično. Razumete? Ma ne, naravno da ne.
Od jutros teško dišem, ne znam šta mi je. Imam utisak da mi se Fruška Gora nasela na grudi, a nije. Na grudima mi leptir...
Nisam imala pojma da "butterfly touch" može biti tako intenzivan, da se ostane bez daha. Za momenat. Idućeg momenta već, osećam kako mi vazduh struji plućima... i neki osmejak, nesigurni, titra.
Svašta od mene, je l' de?
Baš svašta.
Dobro jutro.

P.S I to ću priznati... o leptirima uvek ćutim.