Pili smo vino i slušali no name jazz na no name radiju. Napolju je padao sneg i sve je izgledalo kao slika uhvaćena u nekoj sasvim drugoj, nepoznatoj dimenziji. Pokazivao mi je knjige sedeći pored police, vadeći jednu po jednu. Svaka je imala svoju priču. Moja loša navika da čitam tuđe knjige, od sredine i malo na kraju, pa uvod, zaptivale su njegove reči na samom ulazu u moj audio svet. Bio je nema slika. Mrdao je punim usnama i treptao. Onom rukom na kojoj je imao debeli, srebrni prsten, dugim, dugim prstim, nešto je objašnjavao. Da, razumela sam ga i kad ga nisam čula.
Padao je sneg. Sve što sam želela je bilo da ćutim i da se ljubim sa njim. A on je pričao.
Tačno je 23h. Ona me grli malim ručicama, i pospano mi spušta glavu na mesto između vrata i ramena. Vlaži moju kožu svojim dahom i tiho ponavlja „mama“. Vodim je u toalet, obavljamo osnovnu potrebu pišanja, peremo ruke i ponavljamo isti proces. To malo telo u mojim rukama je moje biće. Deo mene. Moja krv. Ljubim je u premekani obraz, spuštam je u krevetić i pokrivam je.
-Mama, laku noć mama.
-Laku noć ljubavi.
Mama. Pored svih zvanja, ovo je jedino koje iz srca prihvatam. Sva ostala su samo bleda priredba za 29. novembar, iluzorna.
Danas nisam želela da se probudim. Otišla sam na počinak s teškim mislima. Setila sam se nekih davnih vremena, a onda sam se bavila matematikom. Oduzimala sam i sabirala. Bilans je bio jednačina sa mnogo nepoznatih. Probudila sam se na zvonjavu komšijinog mobilnog telefona, mnogo pre planiranog vremena za buđenje. Ogrnula sam se debelim bade -mantilom, otišla sam na terasu i vrisnula sve nepoznate iz sinoćne jednačine.
Sad mi je lepo. Jednačina je gotovo rešena. Ostala je jedna nepoznata: Y.
Pesma nema nikakve veze sa postom.
Sreća je izvikano stanje zadovoljstva koje traje kratko kao cigareta, kafa, orgazam. Postoji u raznim oblicima. Nalazi se u očima nepoznatih i dlanovima poznatih.
