Wednesday, November 26, 2008 - Hladno bez snega

Hladno mi je i od toga pravim čitavu filozofiju, jer, kad mi je hladno, a kod kuće sam, onda sedim sklupčana na krevetu i kuckam u nemogućoj pozi. Razmišljam. Gledam u svoje prste. Vrtim pramen kose na temenu koji polako izumire pod mojom rukom. Gledam kišu kako pada. Pitam se: kome je tako glupom palo na pamet da sve zgrade oboji u žuto? Čitav kvart sa žućkastim zgradama i crvenim krovovima a odmah preko puta: čitav kvart sa zelenim zgradama. Tu sam ja. U zelenom.

Kad mi je hladno, želim ( oh kako to želim ) da se ušuškam. Negde. Nekako. Meko. Toplo. Preko potrebno. Neophodno. Želim da isključim vreme i da sve traje tako dugo. Bajkovito. U momentima kao što je ovaj, želim da mi se sve što želim desi odjednom: da mi je knjiga odštampana i u prodaji, da mi dete ima petnaest godina i da mi James Spader masira tabane dok maštam o tome.

Pa zar mnogo tražim? To su takve životne sitnice.

Tražim samo da se ugrejem! Vratite mi cirkualiciju. Vratite mi godine. Živce. Nokte. Zanoktice. Zategnutu kožu. Perky tits. Sve to. Odjednom.

Vratite mi i šećer u Orbit.