Wednesday, September 2, 2009 - Time of arrival

Znala sam.
Tačno sam znala da će se vratiti. Odjednom, bez najave, bez mnogo pompe. Iz prve je bilo neartikulisano. Osećaj je bio ravan onom kad sam zgazila na srču od slomljene tegle. Tek kad mi je krv potekla, osetila sam bol. Emocija: bes. Bes je inspirativna emocija, retko nepodeljiva.

Vratila se kao talas. Zapljusnula me je kao smrad truleži. Nesposobna da razazanam osnovu mirisa, pobegla sam.
Jednom, dva puta, tri puta... mnogo puta. Ne mogu, rekla sam sebi. Ne mogu više. Osećala sam kako mi srce aritmično tambura. Svaki preskok, nova reč. U srčanom rečniku nepoznatih reči, moje bi ime, često, poprimilo oblik ravne linije, samo što nikad, nikog nije bilo u blizini da pritisne ono crveno dugmence na kom piše: off, we lost the patient at ....
Shvatla sam, napokon, kako sam toliko sama, da je to već postalo normalno. I poželjno.
Tatinog oca, Branka, nikad nisam upoznala. Čula sam mnogo priča o njemu. Bio je kockar, prokockao je veliko imanje koje smo nasledili od nekog čukun čukun čukun dede. Rasturio je brak, oterao sve prijatelje i nestao. Niko nije znao za njega dugo. Onda je jednom izronio ni od kud i hteo sa svima da se pomiri. Sigurna sam da je znao kako je to teška rabota, sprati govna koja se godinama talože, ali je, valjda zbog straha da ne umre sam, hteo da pokuša. Bar još jednom. Mama kaže da je umro sam. Potpuno sam.

Ja ga razumem.

Nekad je tako dobro pobeći od svih krvopija, svih onih koji misle da su bogom dani da vam jašu za vratom. Mnogi ih je, jeboihotac, previše. Prezirem ih. Prezirem njihovu nadmenost, sebičnost, lažnu ljubaznost, još lažniju zainteresovanost za ono što ja jesam. Koga boli dupe za to?

Znala sam da će stići. Stegla me je kao smrt osuđenika. Presuda bez prava na žalbu, određena članom tim i tim, zakona o zajebanoj potrebi da se bude sam. Omča kojom mi je oduzimala dah, duboko se urezivala u belu kožu na mom vratu. Osećala sam kako mi se lice puni krvlju. U daljini sam čula vesele zvuke neke dečije pesmice, dok sam gubila svest.
I taman kad sam pomislila da trampim ovaj život za neki drugi, o kom mi već tri'jst godina pričaju, došla sam svesti. Sebi ( i guess ). U ogledalu su me začuđeno gledale iste one bademaste oči, nedefinisane boje, koje sam tako dugo želela da sklopim.
Živa sam, sunce ti lebovo seljačko. Živa sam. Dišem. Srce mi lupa. Kolena mi klecaju.

Sve što sam tog momenta želela bio je zagrljaj. Iskreni i topli. Patetični, tipično ljubavnički, prizemni i obični. Znam. Sve znam, al' ipak želim. Jebaj ga. Ipak sam samo čovek i nekad čeznem za "prizemnim stvarima" kao što je zagrljaj, poljubac u obraz, još jedno dete, putovanje, susret iste vste.

Nisam dobro. Da se izvrnem kao čarapa naopačke, iz mene bi ispala po koja skamenjena suza i ništa više. Tako sam loša. Podmukla sam kao dobroćudni tumor. Najpodmuklija za sebe. Za druge loša samo u sebi.

" Gledam te kako mi nespretnim rukama otkopčavaš košulju. I bude mi smešno u tom momentu kako silujem sebe da zatvorim oči i prepustim se fizičkoj potrebi. Baš smešno, dok se ti trudiš da dva reda dugmadi istovremeno otkopčavaš. Ne može tako, stani. Jedno po jedno, dečko. I polako. Nismo u igrama bez granice i nećeš dobiti nagradno putovanje ako me odradiš brzo. Osećam kako mi razvlačiš donju usnu i kako ta neobična bol dopire do onih delova tela, koji ne bi trebali da reaguju na bol, bar ne tako, kako moji reaguju. Tečno. Iznad moje glave otkucava sat. Ne čujem ga ali i dalje verujem u taj tanani pomeraj kazaljki. To znači da vreme odlazi. U nepovrat..."