Tuesday, September 29, 2009 -
" Nakon pola kutije cigara, dve velike šolje kafe, pola litre popijene i litre ispišane tečnosti, osećala se kao krpara. Ona ispred vrata. Nimalo mudra u vrlo govnjivom periodu svog života, sabrala je svu grubost koju nije posedovala i počela da se bori. Borila se kao umorni petlić u surovom ringu,a nije joj išlo. Povremeno bi kašljučnula suvo - pušački i nastavila prstima da prebire po kosi. Gledala je u fotografije nekadašnje drugarica, koja je pre deset godina krenula prašnjavim, kaubojskim putem i tamo ostala. Zauvek. Osnovala je porodicu, ima lepu suburban kuću, dva auta, posao, još nekoliko nekretnina i ćerkicu, za koju se nameračila, da proslavi. Ja l' k'o glumicu, ja l' k'o manekenku, nije bilo bitno. Samo da se čuje i da se zna!
Na slikama je izgledala srećno. Baš srećno. Smejala se veštački belim zubima, sad već pravilnim. Nepravilni, srednjoškosli osmeh, nestao je kod nekog skupog ortodentista koji ispravlja prirodu. Stručno, al' od spolja. Pored nje na sliKi mužić i njihov "new bought puppy puddle" jebote.
Htela je da zagrli sliku i skrne još jedan glit kafe, ali nije. Nije zagrlila sliku. Zagrlila je šolju. WC šolju, u koju je sasula svu svoju unutrašnju gorčinu i žuč. Nadala se, da će posle toga, sve izgledati drugačije. No nije. U trpezariji, na stolu boje višnje, i dalje su stajale razbacane slike i hvalospevi nečijeg uspeha.
Ona je tog momenta bila sama, nije imala dece, ni kučeta a ni mačeta, ni baštu, ni auto, ni dobre a nove cipele... Ništa.
Kritikovala je sebe, glasom pokojne majke, dok je u njoj tukao damar prošlosti i vremena koje nije mogla da vrati, a da je mogla, sve bi drugačije. Sve.
A nije mogla.
Tog dana, koji je u podne izgledao kao da je tek svanula, odlučila je. Stvarno je odlučila. Više se nikom neće smejati, više nikog neće čekati. U pakao i raj ne veruje odavno, ne na nebu. Zna samo za pakao na zemlji. Znala je i da je kukavički otići bez pozdrava, pa je brzinski, kao da strčava dole po hleb ( a poruku ostavlja osobi koja u sobi još uvek spava ), naškrabala poruku u kojoj govori da je ne traže i da će sve biti dobro, da se ne brinu i da se čuvaju.
Ko?
Neko ko će ovo parče papira jednog dana naći.
Sve što je znala više nije vredelo i nije imalo smisla.
Za sobom je zaključala vrata i krenula. Polako. Nije joj se žurilo. U stvari, želela je, više od svega, da ne stigne tamo gde je krenula, da se nešto desi, lepo nešto, što će izbrisati sve slike do tada poređane.
Dan je bio.
I svi su negde žurili.
Nije se sudarala sa prolaznicima i bilo je hladno.Polako se penjući do mosta, posmatrala je, možda poslednji put pogled koji se pružao prema Đavi. Mahnula je poznaniku koji je svirnuo iz auta. Okrenula se za njim dok se gubio u moru automobila.
Skinula je kaput, torbu okačila na ogradi mosta.
Je l' to zna da leti?
Zna... do Dunava. I dublje. Do beskraja."
jedan mesec, zima 2008. Novi Sad
|
