Sunday, February 15, 2009 - T I Š I N A

Da mi je jedno ovakvo, belo popodne, ispunjeno tišinom, bez glasova i zvuk zvukova tvog glasnog disanja. Do mene. Da mi je da te prevrćem po ustima k'o ljutu bombonu, dok pod prstima osećamo kako ti tuče vena. I tuče, a meni drhture grudi od pomeranja popodneva nad našim licima... pomalo sivim od mraka... i beline.
Da mi je gledati kako ti se pod kapcima kolutovi snova odvijaju, dok te zavijam svojim znojem, dok mi jednom rukom lomiš kosti, a drugom ih... sastavljaš.
Da mi je tvoja koža, da se pokrijem, dok se ispod nje stiska sa sobom. I tobom. Da mi je mrvica tvoje usne i kap krvi pod jezikom.
Da mi je... da ti odćutim, kroz jedno ovakvo popodne, kako bih te smrvila u jednom dahu, i kako bih, vrišteći kroz polumrak, izgrebala zidove. I sebe i tebe. I posle nas lizala. I čuvala.
Zato idem da ćutim, sa rukom na sebi i mislima o tebi ( ovo se čak i rimuje jbt ).