Friday, October 30, 2009 - (Lj )ubi bližnjeg svoga
Danas sam, po ko zna koji put mogla na delu da pokažem kako se "ljubi bližnji svoj" - sugrađanin. Tempo je veeeliki market. Tu se nakupi naroda tušta i tma očas posla. Neko dođe da kupi hleb, mleko i cigare jer blizu živi, a neko se, k'o mi, natovari kao da su najavili atomski rat. Doduše, ta nam najava dolazi svega jednom mesečno, za češće ne bih imala živaca ( a ni para ). Elem.
Sveta sa svih strana. Svaki put imam pratioce, jer kao po dogovoru, tokom te kupovine, konstantno nalećemo jedni na druge, ljubazno se izvinjavamo i smeškamo. Danas isto tako, al' ja nekako nisam imala osećaj ljubaznosti u sebi. Stariji bračni par koji mnogo voli da čita i da se zaustavlja, pa tako stvara gužvu. Pošto su "stariji", svi ćutimo, ljubazno, naravno, i čekamo da mrdnu svoje guzice. Čitali su, pouzdano znam, sastav svega što je bilo na policama, ali mi je dokundisalo kad je čika čitao sastav čaja - naglas. Iza njega njegova supruga koja mu nešto objšanjava, iza nje Gospoja s kolicima koja nervozno prevrće očima, iza nje mlada mama s detetom koje vrišti u kolicima jer hoće Čipikao kroasan i tako redom. I ja tu negde. Dok smo čekali, saznali smo da oni kupuju samo određenu vrstu čaja od nane, jer od svih drugih, Gospodin prdi i to smrdljivo pa to Gospođi smeta i onda u pola noći otvara prozore, pa se razbudi i ne može posle da spava!
Zanimljive informacije, mislim se ja, kad jedan momčić, naših godina, drekne, kako njega baš briga ko kad sere i prdi, nego da se oni pomere da mi prođemo, jer i mi volimo da čitamo, naročito sastav kafe i ostalih opojnih droga, koje su stajale malo niže. Na to se Gospodin pravo naljutio i rekao da ćemo svi mi doći u njegove godine kad ćemo smrdljivo prdeti i imati lepljivo govno koje ujutru neće da izađe, pa će nam biti, i tek kako važno koji čaj pijemo!
Jbt!
Tu mi je već bilo ozbiljno loše, jer ja u sličicama razmišljam. Tačno sam mogla da ga zamsilim s dnevnom štampom u rukama, pantalonama oko gležnjeva, kako bistri politiku na WC šolji ili čita crnu hroniku, dok mu Gospa pravi čaj - od nane!
I to su informacije koje čovek hteo ne hteo, primi, dok pokušava da izvuče iz neprijatne situacije. Kad sam bila klinka, pa smo odlazili na ekskurzije, pa imali obavezne odmore od puta na nekim vrlo zanimljivim, partizanskim mestima, umela sam, vrlo vešto da odremam na minutu ćutanja za pale borce, a posle da odlutam u mislima dok slušam kako je Bata Živojinović baš na tom mestu, gde tog momenta stojim ,baš ja, pobio jedno 100 kg nemaca i kako je golim rukama ranjenike, jednog po jednog, odnosio u partizanske bolnice, gde su ih kasnije, vidale, bolničarke a partizanke Mare, koje su opet, većma, nakon takvih žrtvi, umirale od tifusa...
Kasnije smo ih još sreli na mesari, gde nisu imali šta da čitaju, pa su prstima pipali staklo na frižideru i pokazivali od čega koliko da im odseku i po dva put' samelju.
Divan neki svet.
|
