Tuesday, May 31, 2011 -

-         Moram da stvaram. Moram da pišem. Ne mogu više ni jednog ljuda da vidim očima, ni da čujem. Ne želim da me iko išta više priupita i gleda me onim praznim, ocmoljenim očima. Neću da me ljudi zadržavaju na polasku, krenula sam – pustite me. Nemojte me još pola sata držati za nadlakticu, kao šatro intimni smo i kao šatro kako sam i pičke materine. Nismo.

-         Moram da stvaram i moram da pišem. Kaže jedna ljud, pre neki dan, kako je prelazila preko Varadinskog mosta, i kako je zastala, i gledala u vodu, i kako je jedan taksista stao i pitao je da li hoće da skoči??? Skoči siso, možda znaš da letiš! Ne, ona je rekla da neće da skoči, samo uživa u prizoru. A onda meni kaže, da se zapitala kako bi bilo da skoči? Kako? Kratko. Kažu, dok letiš prema tlu/vodi, pokaješ se što si to uradio. Jebiga. Onda je plakala i rekla kako ne može da živi bez njega, jada, jada, jada. Slinila je u moje, teškom mukom kupljene, papirne maramice iz šarene kutije a sve iz DM-a.

-         Moram da stvaram. Moram. Ljudi uzimaju i usput se izvinjavaju: izvini, moram da uzmem još ovo od tebe. Znam da je puno, al' ti to razumeš, je l' da? Razumem, kako ne! I kad daju, daju sa zadrškom, proračunato: dam ti al' mi prvo daš. Kad mi daš, dam ti tek – tek da preživiš. Kako si? Hvala... Ne stignem ni da odgovorim, već slušam kako je upitač kako sam? Daj, daj, daj, daj, daj, daj, daj. Dam.

-         Kad sam bila mala lizala sam Vegetu i Cedevitu. Nekad naizmenično.Plašila sam se požara i poplave, nosila sam dvodelni kupaći na trešnje i jednom sam zabila ekser u glavu.

Ovo se ne odnosi na ljude koje volem a njih je malo i oni znaju koji su.