Saturday, January 29, 2011 - KBK 7

„Danas sam, sitnim koracima da se ne okliznem, otišla u ulicu Kej Borisa Kidriča. Pozvonila sam na broj 7 i sačekala da ih iznenadim. Otvorila je Presveta, zabezeknuta i pitala gde mi je dete? Rekla sam da je ostala s tatom. Došla sam sama. Pustila me da uđem i dobacila mi čupave, braon papuče. Pitala sam gde je stari, rekla je da spava i da će ga probuditi. Kuća je mirisala na palačinke. Sudopera je bila čista. Na cediljki su se sušila dva tanjira, dve viljuške i jedan nožić. Dve čaše. Dve šolje od popijene kafe na stolu. Ponudila me da sednem. Stari je podbuo od sna došao da me izljubi. Seo je preko puta mene i otpio gutljaj hladne kafe. Pričali smo o uspomenama. Na komodi bratovljeva i moja maturska slika:“Što si bila mlada i lepa“, rekla je. Vitka, dodala sam. Stari se nasmejao grohotom. Pitao me što nisam povela dete. Rekla sam zbog minusa i hladnoće. Baš bi mu prijalo da je vidi, rekao je a Presveta me ponudila hladnom palačinkom. Rekla sam da neću jer sam umorna i pitala da li mogu da odmorim. Naravno, rekli su u glas. Otišla sam u svoju devojačku sobu, legla u svoj u devojčaki krevet i pokrila se svojim devojčkim, jelen ćebetom koje je mirisalo na Bohor. Mrak se spuštao, gušće nego obično. Čula sam muziku u daljini i zaspala.“

Negde posle pet je zazvonio telefon:“Pa gde je bakino sunce?“ pitala je Presveta. Raspričala se. Pravili su palačinke danas popodne. Čujem starog kako poziva na palačinke a onda se smeje sam sa sobom.

Nekad pomislim: jebem ti život da ti jebem.