Priroda i ja nismo u skladu. Mislim, volim prirodu, al' najviše je volim na slikama ili s balkona koji je dovoljno visoko i dovoljno udaljen od buba ( letećih, neletećih ), onih nekih crnih što se zakucaju čoveku u kosu ili vrat pa ih ne možeš otresti, pčela, zunzara, osa ( pčele i ose nisu isto je l' tako? ), mrava i svih ostalih. Volim roštilj i to baš za 1. maj, inače ga ne jedem jer posle nekoliko dana podrigujem na ćumur, a to baš i nije zgodno.
Dan je bio sunčan i pretopao, sreća pa je bilo ladovine u tom lepom, ogromnom dvorištu. Domaćin je roštiljao bez mnogo dima, a meso je bilo dovoljno pečeno i dovoljno slano, salatu sam ja gazala, tako da sam bila potpuno zadovoljna, sve ostalo je bilo klot: luk mladi crni i beli, rotkve, pivo 'ladno, vino isto, kisela s mehurićima i kisela brez mehurića. Mi gosti, i još jedan par. Simpatično je kad se s nekim prvi put čovek vidi na roštilju kao mi s njima. Fini ljudi. On je visok 2m bez preterivanja, al' malko neu'ranjen pa liči na znak pitanja, dok mu na onom izbočenju od znaka leži rep. Ima dugačku kosu. Vrlo. I tera kosu na razdeljak po sredini. Kad smo bili klinci, te frizure smo zvali pizda frizura, ne znam zašto. Donja mu usna liči na krivulju i kad priča nekako je čudno izvrće, a slova č, ć i ž liče. Usput, iz nekog nepoznatog razloga, priča vrlo tih, gotovo da šapuće. Njegova bolja polovina, podosta starija od njega, ima crnu kosu i prelepe crne oči. Ona je jedna od onih ćutljivih žena koje vole da se smeju, sede prekrštenih nogu i imaju prirodne, dugačke nokte. I puše onako lepo, ženstveno, i uvek, ali uvek imaju blago zabrinut pogled. U daljinu nekako.... On stvarno puno priča. O svemu zna pomalo. Ona od njega ne može da stigne do reči i to je očigledno živcira. Nakon nekoliko sati ćutanja, napokon je ciknula:“O'š me pustiti da završim rečenicu jebemu sunce!?“
Al' smo svi u sekundi zaćutali. Minut tišine dok odajem počast muškoj sujeti i dobrim odnosima, te posleroštiljskoj svađi koja ih je čekala. Svi smo to znali. On je gledao u nju tobož zaitneresovan za ono što ona priča, a on je nastavila da priča kao da ništa nije uradila. Mislim, i nije. Samo ga je za kratko ućutala, što je bilo sasvim poželjno.
Najlepše je bilo mom detetu. Isprljala je dva seta trenerki, dvoje pari patika, deset pari čarapa i jedno petnaest majica. Lizala se s kerom iz dvorišta, jela prljavih ruku, pila vodu s česme, brala cveće i bežala od letećih, neidentifikovanih životinja. Pravo meni u naručje, a onda smo zajedno bežale kod tate. Jebiga. Nisam joj neka zaštita kad ih se je i bojim.
Flertovala sam s mužem preko čaše vina i dogovarala sex na slepo. Držali smo se za ruke dok smo zaudarali na mladi luk, i smeškali se osmesima ispunjenim mesom među zubima.
Cveće, trava, krošnje drveća, ladovina i tako to. Priroda baš, baš, baš, i super domaćini. Onako, pravi ( baš ): te 'oćete ovo, te 'oćete ono, ma samo vi uzmite, je l' to mala hoće još soka? Može l' nešto slatko? Uf, da mi je toga svaki dan... bila bih k'o tenk.
I jebiga. Prođe ovaj 1. maj dok dlanom o dlan. U povratku nam je bilo 'ladno malo i bili smo pospani i prljavi. I eno, dok mi se vrti mašina, 'tela sam da vam kažem kako mi je danas bilo lepo i kako sam se bruka naodmarala, 'nako, k'o svet.
