Sunday, March 28, 2010 - U sećanje na devojčicu

Ja sam je poznavao. Znao sam je. Ona kao da se rodila s onim
prizvukom smrti u uglovima očiju. I taj njen lažni osmeh, bio je bolan.
Nekad sam je molio da se ne smeje. Zvuci su bili kao sečiva bolni, samo je
izostajao onaj britki zvuk kad sečivo leti kroz vazduh. Svi ostali elementi
su bili tu: krv, krv, krv.
I ona je često pričala o smrti na svoj bolestan, izopačen način. Nekako, mislim, da se
svi normalni ljudi boje smrti, osim onih koji već zađu u pozne godine pa govore:"Nek
ide redom decom!" Al' mi, mi dvocifrenjaci, oprostite na ovome, al' mi se
jebeno bojimo smrti i kovčega, i sahrana i onog poslednjeg grumena
zemlje kojim se prate voljeni. Ja? Ja se userem od smrti, ona, ne. Ona je često pričala
o tome. Često mi je i govorila kako će se jednog dana probuditi, ali ne u ovom životu,
nego u drugom životu, i onda bih se zagledava u njene bledunjave poglede, daleke,
i mislio kako sam samo ja mogao da se zaljubim u ovako ludu ženu i kako mi je vreme
da krenem, dok još imam gde da odem. Ipak, ostajao sam i slušao sam njene priče.
Ja sam njenu smrt banalizovao. Često. Govorio sam joj kako se ne umire tako lako ( tako
su meni pričali kad sam bio mali ), govorio sam joj kako samo privlači moju pažnju,
kako joj to i nije neka fora, detinjasto je, i kako je moja sestra s 11. godina pokušala
da se ubije aspirinima i kako joj nije pošlo za rukom. Onda sam se sam smejao svojim
glupim šalama a ona je i dalje gledala tamo negde.
Pitao sam se: ko je luđi od nas dvoje? Ona, koja se svaki dan sudara s ćoškovima osmrtnice, ili ja, koji sve to slušam i prebojavam iz crne u tamno crnu i još tamniju.
Nije izgledala kao klasične ljubiteljice smrti: niti je imala crnu kosu, niti se oblačila
onako hapa - drapa, niti se farbala kreonom oko očiju...
Često sam umeo da se odmaknem i posmatram je. To bi bila "druga" perspektiva za mene.
Gledao sam kako se pomalo nezgrapno snalazi u sopstvenom telu, i kako se ta nelagoda na
njenom licu prikazuje u obliku grčevitog osmeha. Ako bih ovog momenta morao da je opišem u nekoliko
reči, to bi bile ove reči:
- grč
- osmeh
- pero
- nebo
A?
I jeste, jebote. Umrla je. Bez najave. Ništa spektakularno. Našao sam je jedno jutro
pomalo promrzlu, modrih usnica i stisnutih kapaka. I te modre usnice izvijale su se u neki
grčevit osmejak, i kako mi je toliko često pričala o tom svom odlasku, sasvim običnom, očekivanom,
nisam mogao ni da se iznenadim. Začudim. Zaplačem. Hteo sam. Red je da se plače za nekim kog
si voleo. Voliš. Red je majku mu. A ja ne mogu. Taj... prelazak, gde god, izgledao je tako običan a ona je izgledala kao da nigde ne ide, i kao da će tu uvek ostati...

Spustio sam se pored nje. Lagano. Da je ne probudim. Jedan majušni, plavi pramen, pod naletom vazduha iz mojih nosnica, titrao je na njenom čelu. Ljubio sam joj obraz. I tad mi bi žao te umrle devojčice,čije sam dlanove, hladne, stiskao u nadi da ću ih prokrviti.

Tako smo u tišini dočekali ništavilo.



U Novom Sadu, 28. marta 2010.