Monday, March 1, 2010 -
Nakon samo nekoliko gutljaja vina, njene se oči nekako sakupe i počnu da cakle. Ispod očiju joj nabubre podočnjaci a usne joj se nekako neprirodno zacrvene. Poželim da je ugrizem do krvi.
Smejulji se devojčasto. Neopozivo me mami dok kroz otvoren prozor, kog do pola prekriva teška zavesa, ulaze prvi, čini mi se, prolećni mirisi vazduha bez one zimske oštrine.
U polumraku, dok je sedela na podu gledajući kroz taj isti prozor, napisao sam joj pesmu. Nekoliko bezrimujućih reči, nedovoljno lepo upakovanih, da onako, polu pijana shvati da su upućene njoj.
- U al' si romantičan, rekla je. Mogao si da pomeneš i kontejner i slinu s betona i sve bi bilo tu.
Nasmejao sam se.
- Misliš da bih nešto trebao da dodam? Promenim?
Ćutala je.
Gledao sam njen profil i mogao sam da čujem kako razmišlja. Stavljala je sebe u cipele ove nepoznate Marije o kojoj pišem.
- Dodaj da je krhka i jaka, da ja usamljena i nasmejana. Dodaj da želi da bude voljena i ....
Zaćutala je. Zagrlila je svoja kolena i spustila bradu na njih.
- Ma glupa ti je pesma. Jebeš romantiku, Marije i to.... Nema više ljubavi. Sve je to isto.
- Nije, odgovorio sam. Glupo je tako da razmišljaš.
- Nije glupo, odgovaralo je vino, koje je lagano pristajalo u stanice njenog nervnog sistema.
Seo sam pored nje.
Očekivao sam da mi spusti glavu na rame i da me pogleda onako iskosa moleći me prećutno da je poljubim. A nije. Ostala je onako kruta da sedi u istom položaju buljeći u mrak.
Pružila mi je praznu čašu:
- Naspi mi još.
- Misliš...
- Ne mislim. Sipaj mi još. Zapovedila je.
Brljajući kroz mrak, osećao sam kako vino curi niz staklo i kako sve ipak ima svoje mesto u našoj "sudbini" i kako se stvari ipak dešavaju zato što se moraju desiti.
- Je l' veruješ u sudbinu, pitao sam je?
- Šališ se, je l' da? Pitala je cinično.
- Ne, ozbiljan sam. Misliš li da svako od nas ima neki svoj zapis po kom živi unapred. Zar ne? Sve se desi s razlogom?
- Možda. Ne znam... Nekad sam verovala u to, danas ne. Ne znam ja šta će sutra biti. Živim danas za danas. Sutra je daleko.
- I nije tako daleko. Jedna sitnica može sve da promeni. Možda se sutra i ne desi.
Pogledala me je u mraku, ako se to može nazvati pogledom. Osetio sam oštrice njenih zenica zbog slutnje.
- Daj mi to vino i ne budali. I koja ti je to Marija?
- Jedna...
- Koja jedna? Jedna od njih hiljadu?
- Nije. Jedna jedina Marija ali je ti ne poznaješ.
- Nikad mi nisi ni pričao o njoj, kako da je znam?
Opet smo zaćutali. Prećutao sam sve ono što sam imao na umu da kažem. Prećutao za bolje sutra. Za osmeh više.
Mrak se neopozivo presvukao u gustu tišinu koja nas je obavila kao dva potpuna neznanca koja su se sasvim slučajno našla na istom mestu. Približio sam joj se najtiše moguće. Hteo sam. Eto. Hteo sam da je poljubim, pa nek nas Bog oboje spali na licinom mestu i nek crknemo kad smo tako prokleto nezreli i kad ne znamo za granice....
Skočila je kao oparena:
- Moram da idem.
Nogom je gurnula čašu punu vina koja je tupo udarila o pod i prosula se.
Krenuo sam da je ispratim, ali nisam stigao. Vrata su ostala otvorena a za njom je ostao njen miris i negodovanje.
Hteo sam potom da joj napišem pismo i pitam je zašto je došla po to ako nije htela da ga uzme? I još koliko dugo misli da se igramo dečaka i devojčice, dok šetamo pantalone na peglu i visoke potpetice? Ima li nameru da se već jednom odluči u koju ćemo se pećinu nas dvoje zavući, kako ćemo se zvati, koliko ćemo dece imati, koja ćemo kola voziti, ili planira da mi ovako do penzije dolazi na vino?
Ipak nisam.
Nisam hteo da je još više udaljim. Ona je od mene bila eonima daleko. Uvek tu i nikad blizu.
Iz čistog bezobrazluka nisam upalio svetlo. Ostao sam da ležim u mraku i zamišljam je kako je unezvereno ide prama autu, kako ga živčano otključava i kako seda na sedište i pokušava da ga startuje. I misli na mene...
I želi me...
I razmišlja da li da se vrati i uradi to... ili se vrati i ošamari me... ili se ne vrati.
Ja sam, kao svaki vatreni navijač, brzo naškrabao na poslednjem čistom delu srca: vrati se i visoko podigao svoje srce tako da ona može da ga vidi...
Ali, bio je taj jebeni mrak. Prst pred nosom se nije video.
Predstava je za danas bila gotova.Navukao sam zavesu preko celog prozora i poklonio se snovima.
Bis....
Možda će me sutra pozvati na bis.
|
