Monday, February 8, 2010 - Ponedeljak
znam da je bio ponedeljak kad je zazvonio telefon, onako, sasvim obično. U tom momentu sam ležala, nogu prebačenih preko naslona kreveta i čitala. Iznad mene, na krovnom prozouru, sneg je besomučno padao i činio da se osećam kao u gluvoj sobi. Javila sam se, očekujući veselo cvrkutanje moje P. Trudila se, nije da nije, dala je sve od sebe da zvuči bezbolno, da to nekako pojednostavi, učini vest ljudskom, po principu:"E, život ide dalje, tako je moralo da bude!" Izgovorila je to. Lagano i zaštitnički kako samo majka ume. U tom momentu, dok mi se slika sužava i osećam da se neopozivo diskonektujem iz realnosti, iz daljine sam slušala njene reči, dok mi je slušalica klizira iz ruke.Pala sam na pod kao slučajno iskliznut mobini telefon: isnert the card, insert the fucking card. Vrati se u realnost. Vrati se. Tako je. Diši. Polako. Misli na čeljade u tebi, nemoj samo o sebi da brineš kučko sebična.
P mi je s druge strane telekomunikacionog sistema pričala o tome kako je život prolazan, ali kako duša moje najdraže ide u nebo, kod Boga, i kako me čeka tamo i kako nije bilo mučenja, sve je bilo brzo gotovo, al' eto neće o detaljima da me ne potresa.
Jebem ti. Život.
Ja verujem u tog našeg Boga, verujem u Negovu suverenost, imam poverenja u Njega da zna šta radi, da zna kog uzima a kog ostavlja, al' što baš nju? I što baš sad?
- Nemoj sine tako, rekla je P unezverena mojim blasfemičnim izjavama, nemoj mila moja tako. Sve je to život.
Plakala sam nasuvo, onako kako inače radim kad me baš zaboli. Imala sam utisak da sam nekako lažno i licemerno tužna i da mi je u stvari drago što je sve gotovo, jer je više ništa ne boli. A bilo mi je nekako prazno to saznanje da je više neću videti, da je zima, putevi klizavi, ja u trudna do zuba. Imala sam suludu ideju da odem na sahranu, ali je P ciknula iz petinih žila i zabranila mi. Zapretila plemenom i semenom da ne mrdam iz stana, jer ako samo pomislim na tako nešto.... biće svašta.
Nije pomagalo ni ali, ni baš me briga punoletna sam, radim šta hoću. Ništa.
Ostala sam tu gde jesam. Slušalica je utihnula, jer P zna ponekad da ubode kad je vreme da se zaćuti i pusti se zver da liže svoje rane.
Podne je utihnulo kao da ga je neka nevidljiva ruka stavia ne mjut. Osetila sam miris njene kose i stisak njene ruke ( od pre ) i sasvim se predala samosažaljenju.
U svakoj tuzi ima toliko sebičnosti. Plačem jer mi je žao nje, ali me usput boli mene/se. Boli me praznina i tako redom. Bole me moji jecaji kroji prožimaju mrak i samoću. Boli me saznanje da se plašim. Šta će biti sutra? Šta ako?
Znam da je bio ponedeljak. Ovakav neki zabeljeni i leden. Život se oko mene odvijao kao i obično. Komšija je lemao ženu, komšinica se izvikavala na svoju kerušu, poštar je i dalje zvonio dva - tri put', bilo je klizavo a prozori su bili muzgavi jer nisam mogla da ih operem.
I bilo je hladno u pičkumaterinu.
|
