Saturday, January 30, 2010 -
To je kao kad neko suvim dlanom drži tek opranu, uštirkanu krpu, pa oseća onu nelagodu, jezu među zubima, a ipak, ne ispušta krpu i čeka da se ovlaži od znoja dlana, smekša se i onda nelagoda prestaje.
To je kao kad si jako žedan, i osećaš kako ti je jezik gotovo suv, usne se lepe jedna za drugu. Otvoriš frižider i ugledaš oznojenu flašu na kojoj piše Frutella ( gazirani sok od narandže ), pa žudno gledaš prema njoj, iako znaš da te samo sekunde dele od dodira usana s hladnom vodom, i onda, povučeš onaj prvi, najbolji i najslađi gutljaj vode, a prednji zubi, u tom momentu utrnu dok ti kroz desni prolaze noževi. I čekaš da neprijatnost prođe i da ponovo počneš da piješ. Jer si žedan. I već drugi gutljaj nije tako strašan, iako, zubi i dalje trnu.
To je kao kad imaš gripu a puši ti se. Ne osećaš ukus cigarete, ne osećaš ni miris dima, ali ti znaš da cigareta gori među tvojim pristima, pa osetiš ono olakšanje što smeš da pušiš, što se ni od koga ne kriješ i što ti niko neće upasti u sobu i dreknuti na tebe. I nos ti je zapušen, i dišeš na uši, ali ipak vučeš dimove a ni sam više ne znaš zašto?
To je kao kad se jako dugo suzdržavaš od pišanja, jer nemaš gde da pišaš. I stišćeš kolena, i misliš na nešto drugo, i čekaš prvu slobodnu rupu da se ispuvaš. I onda se ta rupa desi i ti slobodno možeš da pišaš, ali ne možeš. Ne kreće. Još uvek ti je u glavi kočnica da ne smeš, a smeš. I kad krene.... onda opet osetiš slobodu.
To je kao kad imaš neradnu subotu, a ipak se probudiš u sedam. Pogledaš na sat, kažeš: jebiga, ne radim danas. Okreneš se na drugu stranu, raspištoljiš misli i ušuškaš se u jastuk. I ne spava ti se više, niti imaš nameru da spavaš još, ali ne ustaješ, jer ti se može. I nije te briga ni za šta, osim za prvi gutljaj kafe nakon toga.
To je kao kad ja čekam i znam da hoću, a znam da ne smem. I znam da će mi zubi trnuti, ali ću utoliti žeđ, i da ću okasniti za sve ono što me čeka, ipak ne odustajem. I krijem se, praveći se kako se ništa bitno ne događa, a znam da se zemlja cepa pod mojim mislima i da svi vide sve, ali i dalje odbijam da priznam.
To je kao saznanje da će biti dobro. Jako dobro. I sanjaš o tom momentu, toliko ga puta izmaštaš da više i ne osećaš tremu, a onda se taj momenat desi i noge ti drhte, i smotaš se i smeješ se kao da nije ništa, a srce preskače i to se vidi na licu.
To je kao kad ja kažem da neću više, i odem, a onda se vratim brže nego što sam otišla i krivim tebe za sve, jer ti uvek rado trpiš i lako priznaš kako je ipak sve tvoja krivica, a kako sam ja dobra i nevina i kako ti se to više nikad neće desiti.
Eto, tako je to ....
|
