Thursday, January 28, 2010 -
Grad je grbav pod snegom. Od jednom su mi koraci teški. Šlajfujem u patikama. Komšinica mi govori da ovaj sneg nije za patike. Ako mene pitaš, rekla sam joj, nije ni za kurca, jer ne vidim poentu u padanju sneg. O, hau najs, posuli ulice solju ( soljom prim. au ). Sad mi treba deset minuta da prepešačim pešački prelaz, jer naravno - šlajfujem.
Srećne kuce pišaju po snegu. Zapišavaju ga. Nesrećni vlasnici izgledaju pospano. Neki mi se javljaju, jer kad sam dobre volje ( to je češće stanje od ovog ), gnjavim njihove ljubimce u nedostatku sopstvenog. Jedan pudlov mi trči u susret. Prevelik je za srednjeg pudlova, a kako sam nestabilna, imam osećaj da će me gurnuti na sneg. Ližemo se. Skinula sam rukavicu da ga čekškam, a on je na nesreću vlasnice koja uvek na zubima ima ostatke hrane, ( danas za doručak na meniju: kuvana ili pečena jaja, ajvar i hleb, po svemu sudeći beli ), legao dole i gnjidi se. Budalica. Po hiljaditi put je pitam da li mogu da ga nosim kući? Ona odmahuje glavom i odlazi.
U apoteci red. U momentu sam pomsilila da sam u pošti jebote. Svi dahću, šmrču. Apoterka je vidno nadrkana, jer joj s druge strane pulta stoji šolja kafe. Aj andrstend bejbe.
Čovek ispred mene traži neke tablese za koji prvi put čujem. Apotekarka ga nepoverljivo pita za koga su, on objašnjava. Neprijatno mu je. I meni je, samo ne znam zašto? Razmišljam o tome kako bi bilo zgodno da ubacim nešto "smešno" ali ne mogu, jer me boli grlo.
Dolazim na red:
- 1l propolisa, 1/2 litre ehinaceJe, onu veliku bocu C vitamina i paklu cigareta.
Apotekarka, ubledela, slizane kose na čelu, pakuje sve to u kesicu s njihovom reklamom. Naplaćuje mi. Trebalo mi je deset minuta da se probijem do vrata. Do izlaza. Među penzionerima se pročulo da se nešto bresplatno deli u apoteci, pa su se sve babe iz okoline sjatile baš tu. U stvari, besplatno mere pritisak. Apotekarka još dugo neće popiti kafu, jer babe ne dođu samo mere pritisak, one pitaju. Mnogo pitaju.
Ne znam kako sam stigla do stana. Bilo je teško, naporno i hladno. U stanu je toplo. Nered je. Mrvice na podu, slinave maramice na gomili, pored kreveta. Spava mi se. Nabila sam guzicu na radijator. Osećam kako mi prži kožu, a to tako prija. Prži mi i dlanove, a nekoliko minuta kasnije će i tabane.
Obula sam rasparane čarape.
Gladna sam.
Pije mi se kafa.
Zvoni telefon. Anketa. Pristajem jer mi je dosadno:
- Da li koristite kozmetičke preparate?
- Da.
- Za telo?
- Da.
- Koje?
- Dove ... pa nabrajam.
- Za lice?
Nabrajam.
- Koliko često idete u bioskop?
- Kakve to veze ima s kozmetikom?
- Ne znam Gospođo, meni ovde tako piše.
Smejem se. Ona ćuti.
Smorena, odlazim da spavam. Ipak ne uspevam da zaspem. Pijem kafu i pišem:
" Dragi dnevniče,
danas mi je grozan dan."
Kraj citata.
|
