Thursday, January 21, 2010 - Premišljanja

Sebi:
- Drugi dan se budim s glavoboljom. Migrenskom. Osećam se slabom i bespomoćnom, dok mi u slepoočnicama pulsira. Teškom mukom se suzdržavam od povraćanja. Koraci su mi teški i nekako klizavi. Pažljivo pokrećem glavu, ne podižem ton, ne smejem se. Danas je takav dan - bez smeha, iz mnogo razloga. Napolju pada sneg udružen s kišom.
Volim miris koji me zapahne kad otvorim vrata stana. Volim tu neopisivu toplinu koja me obuzme, kad taj miris, ruku pod ruku s tišinom, otvori vrata terase i ostavi me na miru. Da ćutim. Premišljam. Praštam. Opraštam se. Odlazim. Dolazim.
Volim.
Plačem.
Čekam te.

Njoj:
- Ja znam šta tuga napravi od čoveka. Znam da može da ga slomi i oblikuje ga na sasvim novi, bolan način. Znam da ona izvlači najbolnije i najružnije iz nas, zbog nemoći koju nam donosi taj osećaj teskobe. Teskobe neopraštanja. Mržnje. Pre svega prema sebi. Ako ne spoznaš da je to sve upereno protiv tebe, kao nevidljivo oružje, svaki ćeš dan svog života uzaludno trošiti na ljude, koje nije briga što ih ti mrziš, što pokušavaš, bezuspešno, da im preneseš makar mali deo svoje gorčine. Oni žive svoj život, uživaju u njemu i onda kad ih boli glava, i onda kad mrze zimu, a ti trčiš u onom valjku k'o mali miš, koprcaš se sećanjima na mladost, koju ne možeš da vratiš, ne možeš da popraviš. Nemoćna si, a nisi... samo da želiš. Neki ljudi uživaju u boli i svim emocijama koje je prate. Neki ne. Neki prosto žive. Dan za danom, a u svakom danu nađu male radosti, koje sasvim ispune sliku života. Oboje ga. Udahnu mu svežinu. Njih samo na momenat možeš smesti, a taj momenat traj toliko kratko, koliko je potrebno shvatiti da si iz svežnja ključeva pogrešan ključ stavila u bravu. Znam. Stvarno znam i razumem, i žao mi je, ali ti od toga nemaš ništa. Samo još jednu boru, još jedan nepređeni korak.

Njemu:
- I to je istina da sam još uvek mlada i zelena da bih shvatila puninu momenta. Sat ima 60 minuta, 1 minuta ima 60 sekundi. Taj minut može sve da promeni. Mislim, gotovo svaki dan. Nekad izgubim nit slike koju nosim. Ne mogu da se setim tvojih očiju. U nedostatku stvarnosti, čitam knjigu poezije koju sam dobila od tebe i sklapam moazik. Ne. Nikad nisam dobila dozvolu za to, makar i onu prećutnu. Hrabro sam se upustila u sklapanje puzle za odrasle, a nisam sigurna da sam joj dorasla. Ponekad se setim tvog mirisa i zastanem. Pokušavam da zaustavim vreme i ne uspem. Naravno. Ne uspeva mi. Zapitam se kako bi izgledalo da si sad tu, i da zajedno ćutimo sve ove sate? Nekad mi se čini da je celo sećanje prebrisano, da sam nenamerno, dodala momente koji se nisu ni desili ali sam iz silne želje da ukrasim sliku, dodala kičeraj. Pokvarila sve. Ili nisam? Setim se:
- Naiđu ponekad jutra,
sumorna, tužna,
nakovanj ulice celim telom odzvanja,
i stvarnost,
ona najlepša
što je večito u nama,
odjednom postaje ružna,
i vidik, bistar
onaj što je samo naš,
počinje bezglavo,
namerno da se sklanja....
T.R

Ostaje mi da te sanjam....