Sima je bio dobar čovek srednjih godina, a pičke je voleo više neg’ se hleba najesti. Imao je nesrećan brak i nije imao decu, što je njegovu ženu činilo iznimno ogorčenom i nekako distanciranom. Osim toga, nikom od nas nije bilo jasno ( ruku na srce ), što se baš Ninom oženio, jer on je bio lep, visok i naočit, a Nina je bila mala, debela i pomalo ružna. A nije imala ni neki miraz. I imala je veliki razdeljak između jedinica k’o Madona nekad. Sima je stoga švrljao, onako, pravo švrljao. I nije mnogo birao. Mada, vazda je pričao kako traga za dobrim dušama, al’ očito samo ženskim. Dubokim, ženskim dušama, koje su padala sa sve zadignutim suknjama, na njegove slatkorečive plejade nabiflanih stihova i na njegov osmeh. Jebote što je taj imao osmeh. Evo ja kad ga se setim, tačno mi neka jeza prošeta niz kičmu i ja počnem da trepćem i da zamuckujem.
A Sima je bio majstor svog jebačkog zanata. Njeogovih se uleta moglo pamtiti, jer, nisu bili površni ( baš toliko ). I ko zna koliko bi se dugo tako provlačio kroz život, birajući dobrodušne a lepe žene za partnerke, da jedne prilike, Bog ga vid’o, nije naleteo na jednu mladu snajku koja se opako zapalila. U početku je bila fina i razumna, shvatala njegovu poziciju, ali, kako su se stvari kod nje produbljivale, i kako je njena ljubav prema Simici rasla, tako je bivala sve ljubomornija i bezobraznija. Simi je, kao svakoj muškoj, egoističnoj stoci, prijalo da ga ova tako priteže i prati, da mu proverava poruke i slično, al’ je to vremenom počelo ozbiljno da ga guši i on je rešio da mladoj snajki da korpu ( iako, njenih se sisa nikad nije zasitio zapravo ). Poredio ih je sa svežim, domaćim hlebom, neto namazanim puterom:“... Pa kad ih onako jedre ugrizim, meni se tačno čitavo nebo spusti na telo i ja bih mog’o da umrem pod tim sisama! Ito bi bila slatka smrt!“ No njemu se smrt od njenih sisa nije spremala, nego od njene ruke. Zaljubljene.
Sima je nogirao mladu sa sve objašnjenjem da mu Nina nikad neće dati razvod, i da eto, njihova je „sezona“ gotova, al’ ko zna, možda im se putevi ope’ ukrste, pa možda nešto i bude od njih, al’ šta će joj on, kad je ona mlada i jedra ( k’o usnula baštenska ruža ), a on bizgov svojih čestre’spet godina koji polako vene a piša mu služi samo za pišanje.
Džaba.
Simina se ljuba nameračila kol’ko je bila glupa i teška. Pretila je kako će sve Nini da ispriča, pri čemu je Sima, sav bled i mokar, objašnjavao kako to nema smisla da radi jer Nina nije kriva ovoj njihovoj ljubavi i njihovom raskidu.
Džaba.
Mlada je nazvala Ninu i sve izrecitovala. Nina je ćutala s druge strane sluške i duboko disala. Sima je za to vreme igrao kladionicu i ne znajući što se Nina tako utulila. Očekujući uvrede, ciku i dreku, suparnica je već bila pripremljena i čekala Nininu reakciju. Na opšte iznenađenje, Nina je samo odgovorila kako je Gospođa zasigurno pogrešila broj i ako bi bila ljubazna da se na informacijama raspita o tačnom broju, jer takav ovde sigurno ne živi. I spustila slušalicu.
Mlada je bila nema od čuđenja slušajući kako s druge strane tuku impulsi tišine.
-Ko je to bio? Pitao je Sima.
-Niko dušo, pogrešan broj.
Sima je po tišini znao da nešto nije kako treba, al’ je ipak ćutao. Idućeg dana, Nina je pokupila sve Simine stvari i spakovala ih dok je bio na poslu. Kad je ušao u stan udarivši u veliki kožni kofer koji su dobili od Ninine pokojne majke za medeni mesec, Sima je znao koliko je sati. Nina je ćutala, a Sima je pokupio što mu je ponudila za poneti i otišao svojim putem.
Jebiga Simo, nikad se nije valjalo sedeti na dve stolice, piti s dva izvora, jesti iz dva tanjira. Pre ili kasnije sve se sazna i onda džaba čovek muti, muti, muti... kad istina uvek ispliva... a ti džaba mutiš.
