Thursday, December 17, 2009 -
S četiri godine sam želela da budem kasirka jer smo redovno odlazili u samoposlugu gde je radila utegnuta, uvek našminkana, plavuša sa sisama na izvol'te, teta, koja je svojim crvenim noktima spretno udarala po onoj starinskoj kasi koja je zvonila. Žvakala je žvaku prednjim zubima i pipala me za ruku, dok sam se propinjala da vidim šta radi.
S pet sam već želela ozbiljniji posao. Želela sam da budem službenica ( šalter, kancelarija, vat ever ), jer je u Robnoj kući ( kod tate na poslu ) u kadrovskoj službi radila još jedna teta plavuša, s ne toliko velikim sisama, ali s crvenim noktima i vrlo našminkana. Dok je tata sređivao svoje papire, ja sam sedela pored nje i crtala na papiru ( obračun za plate ) i mirisala njen mošusni parfem. Bila je tako lepa i očuvana, što tek danas znam.
Sa šest godina sam htela da budem vaspitačica, zbog moje debele vaspitačice Dušanke, koja je bila najbolja teta na svetu, iako se nije šminkala i uvek je smrdela na kuvanje. Bila je strašno razumna, tolerantna i nekako baš dušasta, pa sam zamišljala kako ću biti debela i dobra kad porastem ( jebote, nekih se snova ipak ne treba tako zdušno držati ).
Sa sedam sam već htela da budem sekretarica, zbog naše školske sekretarice Jasne, koja je uvek bila ljubazna ( plava naravno ), kojoj smo uplaćivali ekskurzije i proslave dana škole. Jasna se, to sam mnogo kasnije saznala ( kad me sex već uveliko zanimao ) fircala sa zamenikom direktora škole, koji je imao dlakave prste i veštačke zube. Nikad nisam želela da budem zamenik direktora, jer je ovaj naš bio prekomerno ružan za moj pubertetski ukus, a i plašila sam ga se, jer nas je nasumično birao iz redova i ispitivao svašta nešto: čime mi se bavi tata, čime mama, jesam napisala domaći, je l' istina da Ivica iz mog razreda puši i da Žika nosi petarde? I sve takve neke stvari, od kojih sam se ježila.
Elem...
Ovih sam dana, silom prilika, morala da se susrećem s kojekakvim šalterskim službenicama. Sve, sve, al' jedna žuta, koja se vazda s dušom rastaje dok priča, modrih usana i 'ladnih prstiju, više očima ne mogu da vidim. Nije što me sto put' vraćala, ne mogu više da je gledam i slušam. Svaki put kad se sretnemo, počinje da me guši i steže u grlu. Poiskaču mi žlezde po vratu i počnu da me bole ligamenti, sve od muke, a moram još jedared da je sretnem. Čeono. Ja dahćem s jedne strane stakla, ona s druge strane. Neće me čuti, pa ću morati da se borim s muzikom u pozadini i razglasom. Ona će kriviti svoju glavu na tanušnom vratu pokušavajući da me čuje, a ja ću samu sebe ukiniti sa lica zemlje i neću želeti da sređujem pasoš, ni druge dokumente.
Sve zahvaljivam Bogu i ostalima kojima se zahvaljuje u takvim momentima, što nisam postala šalteruša, ni kasirka, ni sekretarica, ni glumica a ni pevačica. Ko zna kakva bih ja bila i koga bih sve mrzela zbog posla kojim bih morala da bavim.
Ovako sam frilenserka i jedina osoba koja mi dahće za vrat je muškarac, al' to već nije za žaliti se.
|
