Thursday, November 26, 2009 -
Od svih ukućana, moj PMS najteže podnosi naš komšija s drugog sprata, bucmasti, zdepasti srbijanac, koji se pre nekoliko godina oženio s našom nativnom komšinicom, pirgave i uvek nasmejane. Nju retko viđam, al' njega češće. Uvek se čovek javi i pita kako sam. Obično zastanem, ljubazno mu odgovorim i pitam ga šta ima, na šta on kaže da ide po hleb i novine, kako nikad nije bio debeo i kako ga ova vojvođanska kuhinja ubija i tako redom. Kad mi nije do toga, kako pomenuh u prvoj rečenici, 'nako, samo prođem i javim se, komšija se načisto smete. Nije samo samnom tako, njegova empatija je izuzetno izražena, on mučenik sa svim ženama iz zgrade preživljava mesečne muke.
Elem.
Ne tako davno, oko 10h ujutru, iz nebuha, dune mi da odem i kupim policu. M sam smotala brzinom svetlosti da mi pravi društvo i eventuanalno pridržava kad je nosim gore. Govorila mi je da ću fasovati razvod, kako je N nikad više neće pogledati i slične nebuloze, a ja sam bila u svojoj maničnoj fazi da nešto moram da promenim u stanu. I jesam. I tako smo nas dve pazarile policu, pozvale taxi, dovezle se do zgrade i tu je počela da pada kiša, i da nas hvata neurotični smeh jer pojma nismo imale kako ćemo policu popeti gore. Bila je rastavljena pa spakovana u kutiju.
Nekako smo se dovukle do ulaza i pravile opaki plan odnošenja police gore, kad ono međutim, pojavi se komšija. Zajapuren kao i obično ( on bi bio savršen Djed Mraz ), nazvao nam dobro jutro, pitao šta ima, ja mu rekla šta ima i on se ponudio da odnese policu do gore. Jednom rukom!
- Nemojte komšija može Vam teško pasti na pun želudac, brinem o njemu.
- Ništa se Vi komšinka ne brigajte, sve ću ja to da rešim.
I hop, cap i ponese on policu, jednom rukom. Od pozadi vidim kako mu je vrat sve purpurniji i sve me nešto stra' da se ne sasulja niz stepenice odnešen masivnim infarktom. U tom, M, želeći da bude ljubazna izgvori:"A Trešnja, moraćeš da skuvaš jednu kafu!"
Komšija je u tom nekako poplavio i počeo da se pravda kako žuri i kako ne može još jednu kafu jer još ni viršle nije poj'o i kako eto nije prilika al' biće ih, pa tu smo, nigde nećemo pobeći i tako sve nešto čudno.
Mislim se kako je čudno što je tako k'o oparen skočio, jer nisam imala nikakvih pretenzija prema njemu, osim običnih komšijskih:"Je l' imate možda kesicu praška za pecivo, ovi moji navrli da im pravim rolat s pekmezom od kajsija, pa praviti il' crći!"
I u tom stigosmo do vrata, on breči onu policu, zahvali mi se ( valjda za kafu ) i ode. Zgledasmo se M i ja pa uđosmo.
I ne bi mi jasno što se komša tako uskopistio glede te kafe. Valjda bi se pirgava opasno naljutila da pije kafe s komšinicama, ko će ga znati.
Jutros smo se sreli na hodniku.
- Kako je komšinice, pita, je l' polica smeštana?
- Jeste komšija, kako nije, odavno već. Kako ste Vi?
- Pa eto, dobro je, kotrlja se ( figurativno, naravno ). Kako suprug?
- Dobro je komšija, radi čovek, šta će, neko mora i da radi.
- Jeste, dobro kažete komšinice, ne možemo vazda samo kafe ispijati!
- Je l' Vi to kanda puno kafe pijete?
- Pijem komšinice, kad volim. Samo brani mi žena, kaže ne valjda se toliko.
- Supruga je potpuno u pravu. Ne valja se tol'ko kafe, naročito ne na šte srce ili ne d'o Bog kod neke od komšinica.
Tu smo se rastali i meni nekako bi lakše. Sve sam se bojala da ga nisam prestravila nekim svojim ljubaznim postupkom pa nije hteo kafu. Nije to, čovek zbog zdravlja ne svraća u komšiluk, jer naši su vam zidovi k'o flis papir ili onaj masni, mesarski, sve se vidi i sve se čuje kroz nji'.
|
