Macrosoft office – Word. Otvaram ga. Brzo, gotovo gladno, biram font, veličinu i počinjem:
„ On je nekad tako čudesno, iritirajuće smiren, a ja sam živčana, emotivno rastrojena i vrlo jebljivog raspoloženja. Nije mi do priče. Pričali smo dosta. Previše. Ima l’ se šta novo za reć’? Nema. Šlic. To je ključna reč. Možda da dodam još i otkopčan. Njegov. Međutim, njegov je šlic vrlo zatvoren, ali mrda ustima. Ispušta artikulisane zvuke ali bez ikakvog reda i značenja. Posmatram mu kuglaste oči i sagledavam dubinu ... ili prazninu? Ne znam. Nešto je tu duboko. Pogrešno. S obe strane. Obostrano. Povremeno mi dodiruju ruku ( po ovoj vrućini, to mi dođe kao da mi je žar iz cigarete ispao na ruku ) i obećava. On je inače bio i ostao momak od potencijala. U svakom smislu. Kad je bio mlad, ali baš mislim mlad, bio je graCka faca. Imao je mnogo jeba, koje i danas preko mog ramena uzdišu za njim. Onda je malko porastao, što u visinu, što u širinu, zdumao fax, magistarski i sad gazucka doktorat. Uz to se bavi sportom, ima pločice na stomaku , mada, jedine pločice koje u zadnje vreme gledam su one moje, zelene, u kupatilu. Čak je bordura zelenkasta. Vrlo je eloktventan. Od njega bih i maglu kupila, da može da je satera među svoje obrve.
Ja više ne pušim, ali Božice, toliko puta poželim da zapalim pet od jednom! I onda se ogrebem o kumine smrdljive cigare, da se potsetim kao je to odvratna navika koju obožavam. Dok on priča, ja zamišljam kako vadim moje tanušne cigarice, pripaljujem jednu i uvlačim jedan baš veliki i otrovni dim. Uz to, pijem espreso, grk i mrk. Uf! Kakav sex?
Nekad pomislim kako je sve to fizičko nebitno. Mislim, moramo se hemijski privlačiti, jasno to, ali kad neko može da te sobali brain stormingom, e to je ono od čega kolena klecadu, a oči se pokupe k’o u kineza. Od miline, od onog dobrog, jebeno dobrog osećaja, kad orgazam struji niz karlice, a oslobađa se negde u donjem delu butkica.
Nekad mi se plače. Kao danas. Bez posebnog povoda. I nekad me sve nervira, kao danas i sumnjam u sve. Teorija zavere. A on priča. I dodiruje me žeravicama. Volim te, ne volim te. Ma volim te, samo se pravim.
Na prozoru otisci prstiju. Prozor je muzgav. P bi iz ovih stopa skočila, poprskala te gnusne fleke i uklonila ih. Ja ne. Ja sedim i gledam u iste, slušam i klimam glavom. Kljucam. Kljucam za malo ovogo, za malo onog, i tako dobijem papazjaniju na koju posle kukam, a sama sam je kreirala. Svesno, što je najstrašnije.
Spava mi se i umorna sam. Ne znam koju sam planinu ovog puta okačila sebi na leđa, al’ je tu. I baš je teška. Pritiska i stiska. Kad ostanem bez vazduha, izronim na kratko, pa se vratim. U svoje blato. Da se blatim. Sama samcijata. „
Zatvaram Word. Do you want to save? Ma kak’i. I kad te idući put otvorim, opet ću o istom, istim redosledom. Što da ga „save“ ondak? No, no. No save. Delete.
