Wednesday, July 1, 2009 - Vibr vibr
Dok je kiša lila ( as usually a lately ), pile smo čaj. U stvari, ja sam pila čaj ( da ga j... ) a ona je pila otrovni espreso, od kog će joj se, samo pola sata kasnije, mantati u glavi ( ili ko zna gde ).
- On je bjel, rekla je, potpuno bjel i proziran, a divan. Neobičan. Ima glas od kog mi drhti materica, a pogled od kog se ovlažim momentalno. A kad mi pruži ruku, pa tu istu poljubi, ja se pretvaram u tuku koja trepće i rasteruje demone trepuškama. I znaš, baš sam razmišljala dok sam brisala prašinu, ja bih s njim mogla i život da provedem! Što da ne? Koji qrac gubim vreme s ovim debelim imbecilom koji neće decu? Koji još uvek duva travu kao da mu je petnaest godina? Kog moram da molim da za sobom opere šoljicu od kafe. Što bih ja to sebi radila?
Ćutim.
Ona gleda preko mog ramena, sasvim zanesena u sebe i svoje misli. Ja joj služim kao objekat koji će joj držati fokus na stvarnost, a ona u stvari nije tu. Tamo je sa njim, tim bjelim tipom, koji uopšte nije beo, nego je crn i visok i stvarno potresa matericu iz korena. Da nisam poštena, kako jesam, i zauzeta kako jesam, otela bih joj ga makar na jedno veče, da probam i to čudo.
- Juče mi je banuo u radnju da mi kaže ( samo je zbog toga došao ), kako želi da me ljubi noć - dan i kako bi voleo da imamo sina ( ćerku, sina, ćerku ), koji će imati moje usne! Zamisli to? Kakav ludak. Neodoljiv je. Rekao mi je, kako bi mi tu, na licinom mestu, zadigao suknju.. A ja sam se opet smejuljila.
Ćutim.
- I znaš šta? Ponovo sam počela da crvenim u licu, a dugo nisam. On mi je izazvao novi talas vrućine u venama i ja, kad god se pojavi, pre nego što izgovorim zdravo, pocrvenim. Načisto. I spetljam se. A on mi se smeška, njemu sve drago što se ja tako smotam kad je on u blizini. Želim ga. I nije mi briga što će njegovi debeli i veliki zametci da mi razvlače kožu na stomaku i što ću imati strije... Briga me. Želim da mu ih rodim, pa nek stane svet.
U tom, zvoni mobilni.
- Joj ovaj moj moron, izgovara rezignirano.
Gleda me.
- Javi se, nervira me ta tvoja zvonjava. Iritirajuća je. Kao da sam na nekoj rejv žurci.
Javlja se:
- Šta je? Da, ne znam, pa potraži sam. Ma šta je tebi? Jesi ti normalan????? Na poslu sam, da, na poslu. Ne, ne možeš. Dobro.
Spušta telefon, elegantno, pored šolje. Espreso miriše, ja apstiniram. Baca pogled u pravcu mojih očiju:
- Zar ne misliš da je divan?
- Jeste, divan je.
- Udaću se za njega, majke mi. Neću više da budem fina, ozbiljna i dobra. Hoću da budem bad girl. On je moja pahulja, zato je bjel!
- Cico ja ću dumrem od tih tvojih epiteta, komparacija, metafora, superlativa i svih ostalih stilskih a nepostojećih figura. Udaj se za njega i rađaj mu decu, ja moram da idem.
- Važi, hoću. Pozdravi mi dete.
- Naravno.
Ustala sam i otišla. Ona je ostala da gleda u mesto koje je bilo preko mog ramena.
Tog momenta sam joj zavidela. Samo malo... ali jesam. U glavi mi je odzvanjalo da je on bjel i da nam se svima trese materica kad ga čujemo. Vibriramo jebote.
Padala je kiša. Posmatrala sam lica žena i zamišljala njihove materice: ova garant ima dvorogu matericu, ova ima zavaljenu, a ova je neka srećnica ....
Nekada se histerija u žena objašnjavala šetanjem materice po telu, pa tako šetajući po telu, stigne do mozga i onda napravi sranje. Big time sranje.
Al' jebiga. Mnogo godina kasnije su otkrili hormone zadužene za ludilo i nazvali to stanje PMS-om. Tako smo stekle punopravni izgovor za mnoga sranja u životu, a za ovu boljku nema leka. Samo neki bjel - crni tip koji nam svojim glasom izaziva neobično jake vibracije materice i onda poželimo sve gore pobrojano.
Vaš izveštač iz materice
|
