Sunday, May 31, 2009 - .
Od svih sahrana, najviše volim da sahranim nedelju. Nekako mi paše kad je onako smotanu k'o toalet papir, uz sve počasti of kors, s noge na nogu izbacim iz vidokruga, dok se mrak, onako fino, k'o baršun obmotava oko mog vidokruga. I onda se, sasvim umorna, bacim na ulegli deo ugaone garniture, čije ulegnuće odgovara veličini mojih guzova i ćutim. Mogla bih satima tako da ćutim i gledam u crnilo, tek možda metar udaljeno od mog pogleda. Prebirem po mislima k'o po babinim pihtijama koje sam silom prilika morala da jedem, da se, božmeprosti, stara ne uvredi. Izbegavam one sitne koščice, koje kad se zagrizu, onako raksuvane, u nosnicama ostavljaju miris domaćeg sapuna. Te pihtije su mi redovno izazivale mučninu. Sam pogled na njih mi je sve te koske, sitne i smrdljive, ređao u grli k'o one oblike u tetrisu, kad već stignem do nekog desetog kruga pa piče jedan za drugim luđačkom brzinom.
Elem.
Sa'ranila sam nedelju. Na daći ovonedeljnoj nedelji jelo se i pilo, sve mojim rukama gacano. Pale su i palačinke s nutelom, a posle toga sladoled. K'o nije umro srećan, taj se nije srećan ni rodio.
P je zaboravila svoje kućne papuče. U naletu frustracija jer je taksijem pratimo na avtobusku stanicu, zgrabila je svoju karo torbicu i izljubila unuče. Meni je rekla da mi je frizurica baš fina ( sinoć me je Daca pred ponoć strigala ) i da me voli. Nije stigla da spakuje i svoje braon papučice s krznom na obodima. Broj tridesetšet.
Istini za volju, obradovala sam se. Fino su ugažene i tople. Prvo sam poverovala da ih je "slučajno" zaboravila, ali sam, pošto sam ugurala noge u još tople papuče, shvatila da je to namerno uradila. Ciljano mi je ostavila papuče: nedeljne. Da se zna i da se ne zaboravi tradicija.
Njene papuče. Tople, sigurne i gizdave, domaće, majčinske.
Nedelja je umrla mirno, bez mnogo pompe. S njenim papučama na nogama, s nogama na fotelji, s čašom vina u ruci i cigaretom u drugoj, zatvorenih očiju recitovala sam:
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
M.Antić
Smeškala sam se i otpijala gutljaje.
|
