Monday, May 18, 2009 - Svemir
Te večeri je svemir imao u planu ekstremno loš seks, koji će se završiti sveopštim fijaskom, suvom kokom i mlohavom kitom. Uz sve napore da se valjano ovlaži, i da tu mušku spravu dovede u red, nikako joj nijie polazilo za rukom ( pardon - i drugim delovima tela ), da od ove dve, navedene stvari, uradi nešto. Bilo šta.
Vetar je lagano pirio kroz širom otvoren, veliki prozor. Nebo je bilo ozvezdano. Da se malo potrudila, videla bi malog medveda. Velikog je već videla. Dahtao je po njenim leđima, držeći je jednom rukom za rame. Drugom je pokušavao da joj dohvati kosu, ali na sreću, nije mogao. Bila je dovoljno izvijena, glavom kroz prozor nagnuta i brojala je zvezde.
U takvim se momentima pitala: šta je skrivila Bogu ili svemiru? Što baš ona i što baš njoj?
Na ulici se odvijao život. Još uvek. Čula je glasove i korake prolaznika, a on, veliki meda, dobroćudan inače, pokušavao je i pokušavao. Uzalud. Osećala se kao Vep.
Veliki svemir se smejuljio. Negde daleko, videla je kako pada zvezda. Brzo je morala da smisli želju: o Božice, samo da što pre svrši!
U njenom malom svemiru, koji je bio smešten u potiljku njene okrugle glave, odigravala se prava drama, želja za željom. Smenjivale su slike, koje su trebale da joj pomognu. Setila se onog zgodnog tipa sa jakim mišicama i opakim očima. Opaki, pomozi bre, šaputala je sebi u bradu, a šapat je ličio na jecaj. No, nije bio jecaj.
Veliki svemir nije sarađivao sa maliim svemirom. Bili su u totalnom raskoraku.
Mali medved je treperio, a veliki vibrirao. Od muke. Nije mu išlo. Mogla je da mu čuje misli. Sve moguće pornografske slike koje je ikada video, pokušao je da upotrebi.
Nije mogla da podnese njegovo palacanje jezika. Pa jebemtiočinjivid, gde si ti video da se tako ljubi? Što palacaš? To možda fercera u pornićima, u stvarnom životu, to bi trebao da bude poljubac. Dugačak, vlažan i u kontinuitetu, koji nikako nije mogla da savlada sa njim.
I što me guliš. Guliš i dereš?
Gradska čistoća je lupala po kontejnerima.
Obližnji vulkanizer je spaljivao stare gume.
Vrištala je, al' u sebi.
Onda su se udaljili jedno od drugog.
Zapalila je cigaretu i sela na ivicu kreveta. U kupatilu je šuštala voda. Čula je tupe korake po hodniku.
Svemir.
Beskonačni svemir. Bezobrazni, sebični svemir. Drugima da, njoj ne.
Pomislila je na njega i poželela da ugasi cigaretu na njegovom stomaku. Negde daleko, iz nekog stana dopirala je Đokina pesma. Zadrhtala je i utrnuto se bacila na jastuk.
Svet više nikad neće biti isti. Do sutra.
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti. Reči
jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima
kad zažmurim, ali postoje u nama neke neprevodive dubine.
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napiši mi pesmu, molila je. I nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako a tako sam teško to znao da pokazem a
onda odjednom raspored mladeža na njenim ležima kao tajna
mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i
tako, eto ti pesma, ludo jedna...
|
