Wednesday, May 13, 2009 - Ima veze sa životom...
Danas sam poželela da pišem o njoj, jer mi se njen lik, plavokos i plavook, vascelo jutro mota po glavi, no ne smem. Na ovom web mestu bluda, čini mi se, svaka bi reč upućena na sećanje koje sam davno zakopala, oskrnavilo i to malo prolećnog plavetnila, kad me je sva u suzama nazvala da mi kaže kako dr. misli na najgore. Oduvek sam bila cinik, pa sam i tog momenta smogla toliko snage da joj kažem kako doktor sere, i kako su tamo svi doktori laici, te da dođe ovamo.
I došla je.
Hematolog je potvrdio nalaze i poslao je onkologu.
The rest is history.
A volela je da živi, ko ne? I borila se. Krvnički, i onda, kad se usnama ispucalih od herpesa grohotom smejala mojim glupostima, i onda kad je žena do nje umrla na njene oči, i onda kad je prvi put, šetajući boliničkim hodnikom stigla do "sobe za mlade" i shvatila da je to soba gde ljudi umiru. Zapravo. Samo ih nema, tek tako...
Nije mi zamerila kad sam joj sebično rekla da ja više tamo ne mogu da dolazim, da nemam ni snage ni hrabrosti, da svaki jebeni dan udišem miris nečijeg raspadanja i slušam jecaje ljudi kojima nema pomoći. Nisam više ni doktora, tako optimističnog, mogla da slušam: još samo ovo, još samo ono. Biće to dobro. Hoće kurac! Naviknuti da dele optimizam olako k'o žvake umesto kusura, više nisu razlučivali laž od nade. Nada je burazeru zadrigli jedno, a to što si ti govorio bila je laž. I to smo dobro znali. I ti, i ona i ja, ali eto.
Ipak smo se nadali. Bar nas dve.
I stepenište kojim si pokušala da me ispratiš, odzvanjalo je neuobičajeno. Svaki korak zvnio je na smrt... smrt... smrt... eto to se čuje kad se gazi tim sablasnim hodnicima. Vrata škripe, ona... kako se već zovu, velika, dvokrilna... škripe na bol i suze. Tačno k'o da neko, sakriven iza tih šarki, a već umro u raljama tih sablasti, tamo zaplače svaki put kad ih neko dotakne.
Rekla si mi da sve to spada u iskustvo. Istina. Nikad više nisam bila ista niti ću biti. Od momenta kad sam sumanuto strčala i na očigled svih prisutnih izgubila japanku, pa tako polu-bosa hodala kroz dvorište bolinice, do danas... ne, ja više nikad neću biti ista.
Uskraćena sam za mnoge momente sa tobom, uskraćena sam za smeh i spokoj. Toga više nema. Smejem se jer moram da živim a ne plašim se, jer jebiga, ne smem da se plašim. Samo ponekad, kad me savlada umor, osetim jezu u mraku i kako mi se ramena tresu. Onda te zamislim kako sediš pored mene i kako mi pričaš.
I osetim se kao budala.
Jer kad umreš, umro si, je l' da? Ništa ne bi od toga da ti mrtvak dođe u san pa ti poruči nešto, kaže dobro mi je ovde, ovo - ono? A? Nema toga. Samo sam jednom, ali baš negde pred tvoj polazak, sanjala kako mi mašeš sa sve ciklama ružom na usnama, i onda sam, onako instiktivno znala da će to biti to. Kraj.
I sad, ostalo je proleće da me seti na život, pa leto ... pa tako sve do januara. A onda nešto stane. I stoji... do nekog novog proleća.
Vreme je kao lupa: sve uvećava. I bol, i čekanje, i sve. Baš sve. Vreme ništa ne leči. Vreme izbledi, ali izbledi slike. Pomalo. Okrzne im krajeve žutilom i sakrije ih iza nekog velikog ormara gde tavore. Slike sa osmehom i životom. Žive slike.
I ja stvarno nekad ne znam ni gde živim, ni ko sam, ni gde idem, tek uhvaćena za neku grančicu u ovom vrtlogu, odmorim, uzmem dah i plivam dalje.
I sad, sve ovo nema veze samnom, a ni sa tobom.
Ima veze sa životom.
Eto. Ovako bi jedan perverznjak izlio srce pred ljudima ( jer i mi perverznjaci imamo dušu ), a vi, ako budete aplaudirali na ovo, vama na dušu.
|
