Monday, May 11, 2009 - '''
Plakao je, a kad on plače, deluje tako nezaštićeno i jebozovno. Gledam ga iz profila. Lice mu se grči, a ispod očiju se stvaraju slojeviti podočnjaci zbog kojih će možda, samo pola sata kasnije, izgledati kao neispavana lasica, iskošenih, zakrvavljenih očiju. Moja ruka na njegovom potiljku kao da konstantno dodiruje dugme, na kom piše: plač. Trudim se da suzbijem majku u sebi i ne tešim ga previše "domaće". U stvari, trudim se da ga ne tešim, jer on nije tu da bih ga tešila. Tu je, eto, utoliko da ne bude sam. Ništa više. Dok sedi pored mene, svako malo odskačući ramenima uz prigušene jecaje, igram se sa cenom, koju sam netom zgrebala s Niveinog mleka za telo. Kažiprst i srednji prst su u igri. Dve sekunde je zalepim na kažiprst, dve sekunde na srednjak. Pred mojim očima se širi slika sunčanog popodneva i najplavljeg neba na svetu. Moja potreba da sve obojim u jarke boje, jecajućem stvoru pored mene ne pomaže. Pokušavam da smislim bezbroj zezalica, koje će napokon izmamiti osmeh na uslinjeno lice, ali se ne usuđujem da ih izgovorim, jer opet, možda on zapravo plače, a ja sam eto, skeptična prema njegovim suzama.
Usput, prolaze mi kroz glavu sve one scene u kojima se meni, jadnoj, kidalo srce na parčiće, a on banalizovao sve to i zvao ih: pms, neispavanost, nije to ništa, proći će.... Nadolaze mi baš te reči: proći će, ali, ne prolazi. On i dalje cima dvosed na kom smo se stisli k'o pokisli miševi. Gledam u njegove prste na nogama, sa kojim sa, u po' te frke i suza, igra. Čupka tepih. Pitam se, da li njegov tužni, pretužni mozak, šalje takve signale njegovim prstima: čupkaj tepih, igraj se, ti si dečak. Zapažam i to, da mu je glas već prigušen do te mere da štuca, ili mi se bar tako čini. I dalje ćutimo.
Uplašila sam se da će to potrajati. Ponudila sam ga kafom, pudingom, voćnim jogurtom, vinom, vodom i opet kafom. Na sve je rekao ne. Ponudila sam ga muffinima koje sam ( igrom slučaja ) imala ili onim čoklejt kukisima. Ne, reče on gorko. Zato sam samu sebe poslužila kafom i mafinom i opet sela pored njega, sasvim zavaljena na naslon. Neočekivano, ali ipak predvidivo, dečko koji plače, naslonio je glavu na moje rame.
Pitala sam se da li je celo njegovo telo tako tužno i obamrlo kao i njegovo lice, ili, recimo, njegov pimpek, kao i nožni prsti, vodi svoju politiku? Ukoliko sam u pravu, bila bi prava šteta propustiti priliku da od ovako izmučenog mališana ne uzmem ono što popodne nudi. Da, prava šteta. Da smo u nekom jeftinom, ljubavnom filmu, sad bi smo se poskidali i uradili sve ono što odrasli ljudi rade, ali nismo bili u filmu, iako je sve delovalo tako jeftino. Začudio me je taj osećaj bezosećajnosti i indolentnosti. U stvari, nije me bilo briga što plače.Kad bih svaki put plakala zbog svega što mi u životu ne ide na ruku, mislim da bih svaki dan imala razloga da pustim po koju suzu. I što sad tu cmizdri?
Lagano sam se izvukla ispod njegove glave. Ostao je da leži u polu mraku. Otišla sam do kupatila da popravim šminku i prsnula parfem. Namestila sam grudnjak na: easy off i vratila se kod njega.
U dnevnoj sobi se spuštao mrak.
|
