Tuesday, May 5, 2009 - NOIR MARCH
 Put od Beograda do Novog Sada ne traje duže od satipo, ali tog marta, u nedelju uveče, dok je kiša prskala u prozor prljavog autobusa, znala je da će se voziti čitavu večnosti... ili duže. Na zadnjem sedištu, kako u takvim pričama i biva ( jer priznaćete, da je sedela negde na sredini ili još gore, napred, priča ne bi imala tu čemernu notu, koju dobije onog momenta, kad se spomene zadnje sedište... ma šta to značilo ), vrteći svoj venčani prsten, kapala je slanu izlučevinu na krzno kaputića, koji je, nekoliko meseci pre tog marta, brižljivo birala u Nikolasu ( a sve puta radi ).
Odavno je naučila da mora i treba da veruje svojoj intuiciji. Nikad je do tada nije prevarila, a nije je varala ni te večeri u nedelju, negde oko dva'js jedan h. Ona, intuicija joj je govorila da ljudi, muškarci naročito, očekuju više od nje. Mnogo više od onoga što ona može da pruži, jer, vrteći taj svoj, venčani prsten, sećala se svog večitog sna:" Kad je bila mala ( a izvesno da nije bila ni te večeri mnogo velika ), gledala je stari, ruski film o nekom čarobnom prstenu. Detalja se nije sećala, ali je dobro zapamtila neugledni prsten koji je ispunjavao želje. Zatvoriš oči, govorila je često svom mlađem bratu, čvrsto držiš prsten, i kad skroz, skroz zamisliš tu želju, onda okreneš pun krug prstenom i želja se desi." I tako je, znojavim prstima od stezanja "čarobnog" prestena, želju vraćala u ne tako daleku prošlost i menjala scenario.
Na prvom mestu, naprasno se odlučila da i ne ode za Beograd, a ako je već i otišla, onda se ipak nije srela s njim, a, ako se ipak i srela s njim, s prvim taktovima "Purple rain", skinula je njegovu ruku sa svog struka ( drugu s njene sise... mada, čudna joj je bila muška fiksacija njenim sisama. Svako malo je neko imao neodoljivu želju da proveri jesu li prave? Prave su braćela, šetaj... ), okrenula se teatralno i otišla. Ako pak ni to nije uradila, nego dozvolila da se taj poljubac desi, onda ... je ipak zaboravila gde je ostavila pravi, pravcati čarobni prsten i nije mogla da vrati vreme i popravi greške, ako je sve to i bila greška, a sudeći po njenim suznim očima i od plača otečenim usnama, bila je. Greška. Big time darling.
Kako se vozila čitavu večnost - dve večnosti, mogla je jasno da se seti njegove kožne, braon jakne, kako niz neku nagnutu ulicu na Dorćolu silazi i ne okreće se. Možda je mogla... ali ne, to tek nikad sebi ne bi oprostila. Sećala se kako ima širok osmeh i pomalo buljave oči, ali kako je u stvari, sve to skupa na nju delovalo čarobno... U tom momentu je shvatila da je kod nje "čarobno" sve, jer, ne skidajući svoje pink naočare, koje je dobila od tetke Natalije kad je imala pune tri godine, nije mogla drugačije da vidi svet i ljude, nego č a r o b n o. Setila se i toga kako ju je poljubio nežno, umetnički gotovo, i kako je imala osećaj da to u stvari nije prvi poljubac. Kao da su se već nekad ljubili... ili, kao da su se stalno ljubili, i kako joj je bilo prosto teško da diše nakon što je svoje lice odvojio od njenog i rekao joj nešto, čega nije mogla da se seti.
Negde, posle večnosti ipo, autobus na relaciji Beograd - Kanjiža, pristao je u novosadističku autobusku stanicu. Nije bilo gužve, jer sećate se: bila je nedelja. I bilo je kasno. Iz nekog nepoznatog razloga, sačekala je da autobus krene, valjda da isprati taj dan dostojanstveno, onako kako se svako voljen ispraća u smrt. Gust, crni dim nafte duboko se usadio u njene nosnice i gušio je. Nikada do tada, u tom svom gradu, nije mogla da čuje kako joj odzvanjaju potpetice. Te večeri je čula. Mokar asfalt, potpetice br. tri'jsšes' i jedna mala, crna torba koja joj je kidala tetive. Ne, tamo nije bilo puno stvari, ali je bilo mnogo misli... previše za jedno ružičasto biće.
Elem... to je veče, kao u svim loše režiranim filmovima, plakala. U kupatilu, naslonjena na hladne, krem pločice. Izgledala je kao panda sa razmazanom maskarom, gola i bosa:"Nikad to sebi neću oprostiti. Nikada! Nikada!" Jecala je jadnica, a onda je posle toplog tuša utonula u san.... I tu se priča završava.
Junakinja je zaspala, probudila se nekoliko godina kasnije i....
Nema i... nikad sebi nije oprostila, nikad se više nije vozila na relaciji Bg - Ns, bar ne iz tog razloga iz kog je tog marta u nedelju, nastavila je da koristi nevodootporne maskare i nikad više nije nosila svoje ružičaste cvike.
Ne kažu ljudi džabe da je pesimista optimista sa iskustvom, zar ne?
Purple Rain - Prince
|
