Friday, May 1, 2009 - Šouping
Milion puta sam rekla da ne volim da idem u nabavku hrane. Majke mi, mnogo bi mi bilo lakše da živimo u neandertalsko vreme, pa fino pošaljem čojka u lov. Ovako se živa smorim. On gura ona ogromna Metro kolica, ja digiTlon u ruke i pucaj.
Nekoliko mi stavki nikako ne budu jasne glede tih mega marketa, najnejasnija mi je činjenica da je deo gde su frižideri ( meso, mlečni proizvodi i ostala masnoća ), toliko hladan da mi pomodre usta i nokti. Ako fasujem tuberkulozu pa ih tužim, odlučila sam da kupim nekoliko nekretnina, fino ih namestim i izdajem za jebarnike. Eksluziva brate, pa da me Bog vidi, a ja kući manikiram nokte, gledam u onaj veliki kućni biJoskop, čitam knjige i uživam. Nisu normalni. Čovek mi ima bradu i brkove. Netom, pošto smo izašli s tog dela, maramicom sam morala da mu skidam nafatano inje ispod nosa. Blagi užas.
Uvek prvo rešimo zamrizivač, pa posle idemo da se grejemo među ostalu hranu. I onda krenemo od rafa do rafa. I tamo naiđem na sledeću nejasnu stavku: čika viljuškar me je dva puta zamal' usmrtio, juče bome i nije tako malo falilo. Falilo je manje od manjeg. Obično se prodere: MESTA MOLIM. Ovaj mutav, zbrda siš'o, nije imao volje da se provaljuje, nego me zaglavio. Nisam smela da se maknem. Pogledala sam ga mrko, onako kako to samo ja umem, a on je u mene gledao kao nedopečeno tele!
- Hoćete se pomeriti, pita me?
- Hoću seljo, samo ne znam kako? Koje rebro da izvadim, mesta da napravim?
S druge strane čovek seca kolica, boli ga uvo što mi bubrezi ostaše na viljuškaru. Nekako sam se izvukla, tele prošlo i tu se ja povraćam od šoka. Sve sam se nosila mišlju da nategnem ono vino, što se 'nako smeškalo iz kolico, dušom da danem. Tačno sam htela da zakažem kod Zore dole da mi saliwa strawu! Tako mi nije bilo dobro. I taman meni prestanu da drkću noge, osušila sam dlanove tri put ih brišući o izlizane farmerice, kad eto ti, stigosmo na kasu. A na kasi, po svoj prilici žena. Mlada.
Povadimo sve ono što smo pazarili na traku, fino poređam prvo hranu pa hemiju, tako ću i da pakujem. Tražim joj kese, ona nešto mumla. Vidim ja, nema 'leba od te prešminkane rođene kad sam ja savladavala latinicu i sricala slova, pa fino sama nađem kese. Ona provlači artikle ja ih pakujem, a sve ih gura na drugu stranu. Ja sam, božmeprosti, kraćušno biće i ne mogu da dobacim na onu stranu. Fino je zamolim da mi dohvati, a ona zakoluta očima i gurne mi sve onako smešano. Razumela bih njenu žurbu da je red dugačak, ne bih onda pravila pitanje, al' jebogaotac, mi smo bili zadnji u tom redu. Svi se srećom, sjatiše na susedne kase. Ova mučenica ne bi stigla sve da ih ugosti. Nikako.
Elem, to neljubazno biće nije imalo sitno ( gle čuda ) i sad čeka svoju nadrkanu kolegenicu da svrati svoj mračni pogled na nju:
- Dragana je l' imaš sitno, pita ova moja.
Dragana ćuti. Nije doručkovala, nema snage da priča.
- Draaaaaaaaaaagana je l' imaš sitno?
Dragana, of kors, ćuti.
I tako ova još nekol'ko puta pita Draganu, da bi se ova, koza, na koncu proderala:
- Nemam bre!
Ova nešto ufitiljila, rumen je oblila, prebire po kasi a meni došlo žao. Sve hoću da joj kažem daj žvake za kusur, al' bojim se da će mi šleper žvaka uvaliti, šta ću posle s tim? Da rasturam na Futoškoj za sitne pare? Ne'a šaMse.
Otišla je fino da usitni pare i vrati kusur. Ništa žvake. Samo keš. Zahvalila nam se na poseti a mi njoj na usluzi.
I znate šta? Na izlazu mi pištale naočare, sveže kupljene, jer one moje omiljene, nisam našla. Pišti jebote bruji Metro. Dotrč'o dečko iz obezbeđenja, vadi pištolj i repetira, živa sam se usrala. Sve šok za šokom.
Na sreću, rešili smo problem. Tuka nije skinula onu cedulju ili šta je već, zbog čega na izlazu pišti, pištalo joj. Fino stoji na onom žutom računu da je ukucala artikl, prema tome, pustiše nas žive, na jadvite jade.
Meni su se noge opet tresle dok smo tovarili stvari u gepek, dlanovi se znojili i sve mi se mrčilo pred očima. Zaključka nema. I idućeg meseca se tamo vraćam da kupim Ariel, jer Ariel skida sve fleke, osim fleka sa duše.
Al' neka, nek se nakuplja, biće mat'rijala za tužbu.
|
