Wednesday, April 15, 2009 - I sad šta?
Što sam napravila paprikaš, prste da poližeš. Malo k'ompira, malo njoka, pilećina neupitno. Namestila sam se na prozorče i želim da jedem. Creva mi od pre satipo zavijaju, samo sam čekala ka'ću da skomolam negde na pola puta od kupatila do dnevne, tačno da svisnem od gladi. Elem. Namotala sam tanjirče, sipala ručkić, tačnije: pokušala da ga sipam. Nema mi ni jedne kacivale ( kutlače ). Kako ćeš majčin sine sad da sipaš ručak? Rukama? Viljuškom i kašikom? Otvaram sve fijočice i usput se molim:"Daj Bože jednu kutlaču, makar bila ona iza'nđala što sam 'tela da je bacim!" Kad pregledah sve fijoke i kad mi se onako blago mrak spremio na oči, kleknem i pogledam ispod radnog dela, kad ono međutim, sve tri kacivale tamo. Da, znam kako su tamo dospele. Izvadim ih, dezinfikujem, ručam, al' mi sve vreme knedla u grlu. Razmišljam: ova moja kuća jede stvari. Od kako nam je došla dadilja, a ima tome bar pe' meseci, stvari samo nestaju. Jednosavno ih nema. Kako i zašto?
Slomljena mi je ooomiiiljena šminka, skupa vrlo, proputovala pola sveta od Jerusalema do mene. I meni je jednom ispala, al' se nije slomila. Međutim, kad je se dokopa trogodišnja damica, onda leti po pločicama bolje od frizbija.Tačno je pukla na pola! Na pola. Samo su mi suze grunule od muke, kad sam pokušala da se domašim maslinaste senke. Velika suza k'o pola Balkana, tužno je skliznulo niz porculanski obraz. Moj.
Ne bih nastavljala dalje. Spisak je dugačak.
Nikada više, tako mi svih mojih kozmetičkih špecija ( a u nji' se nikad ne kunem ), ni jedna dadilja neće kročiti u ovu kuću, pa makar morala da nikad više ne radim. Nema šanse. Dok ona sedi na fejsbuku, sluša muziku, kuka na svoj pms drugarici, troši moj telefon i jede moj, teškom mukom, zarađeni lebac, moje dete ima svu slobodu ovoga sveta da radi šta joj je volja. Da ne spominjem jedenje slatkiša meni iza leđa a preskakanje večere, ili, popodnevno spavanje od samo "minut" i posle vilenjenje do 22h uveče! Muka mi je.
Džaba sam ja pričala sa dotičnom, objašnjavala i skidala s plate. Ne dopire to do njene lepe, crvene glavice. Niks! Nada! Ništa. Kad je ona u pms-u, svet stane. Jebiga, ni jednu ženu ne bole tako sise, kako nju bole, niti bilo koja od nas može imati takve grčeve, kakve ima ona. Ni jedna od nas nema emotivnih oscijalcija kao što ih ima ona. Ja se uverila! Šta bi bilo kad bih ja, svaki put kad me zagazi pms, ostala kod kuće i blenula u TV ili visila, ne d'o Bog po interne'u? Usput mrzela ceo svet jer treba da dobijem.
Stao bi svet, majke mi. Sve bi stalo. I svima bi bilo loše, jer, na koncu, da se baš potrudim, mnogima bih mogla život da zagorčam, al' neću.
Ja sam jedno svesno biće, dakako, i kad mi dođu ti dani, ja se uvučem u svoju kućicu i ne smaram.
Zato, više nema dadilja, nit' njenog pranja suđa, nit' njenog čuvanja deteta. Mog. ŠaMse nema. Samo vrtić i moja čelična ruka.
A sad idem da tražim svoje čarape! I nji' smo pogubili, samo ne znam kako. Mora da je ovog puta veš mašina sve pojela, a za to je, naravno, kriv Mile, a ne ova mala, što je juče dobila pa će danas sve lekove da mi popije!
|
