... Ponekad sanjam stvarnost...

Sunday, April 12, 2009 - F E E L

Milena će sutra rado ustati. I dalje neće razumeti životni tok, ali koga je briga? I tako nije pozvana da sve razume, nego da živi. Uživa da živi.
Mileni nikad neće biti jasni ljudi koji protiv njene želje i volje pokušavaju da preskoče postavljene zidine, niti one, koje rado tamo pušta ali nekako zaziru da se popnu...
Milena će popiti svoju kafu hvatajući se u koštac s mislima i planovima. Nakon drugog dumanja, prestaće da duma. Zamisliće okrugli stolić u starinskoj, beloj kujni. Stopiće se s njenim zagrljajem koji miriše na dunje. Oviće se oko njenih pleća k'o da je zadnji put grli, ne znajući da je to u stvari poslednji put i da je intuicija zarezač za istinu.
Zaplakaće pomišljajući na velike, maslinaste oči koje je nasledila. To joj je amanet koji se prenosi s kolena na koleno.
Zapaliće cigaretu i reći će:"Jebiga, life goes on!" Napuniće šaržer i nastaviće da vesla kroz dan. Pomalo srećna, pomalo besna.
Milena će od sutra doneti nove rezolucije kojih će se držati i neće više strepeti. Vratiće pozajmljene knjige, počastiće sebe još jednom ešarpom i pomisliće, po ko zna koji put, da bi joj valjalo da izbriše sve ono što je pisala, jer ništa ne valja. A onda, ipak, to neće uraditi.
Uveče će, pušeći cigaretu na terasi, ispijati čaj i boleće je uvo za sve. O čemu god da treba misliti, misliće sutra.... jer, sutra je novi dan.