Wednesday, March 18, 2009 - Na današnji dan...

Dlanovi su mu mirisali po sapunu, onaj sapun Ocean, na čijoj se kartonskoj ambalaži jasno vide talasi nekog okeana. Pomalo hrapavi, onako prirodno grubi, bez imalo stida, ostali na mojim obrazima da odmore. Dižući mi glavu, da me bolje vidi, uhvatio je moj pogled, onako detinjast, i stao za momenat. Možda ljubiti devojčicu sa dvaj's i kusur godina i nije tako dobra ideja. A možda i jeste.
Pomerila sam kosu sa čela, da mu otkrijem boru "zabrinutasamjerneznamštamečeka", a on se grohotom nasmejao i rekao:
- Sa'ću da te poljubim pa nek posle umrem.
I uradio je to. Zaronio se u dubine mog daha toliko, da mi se ta noć, siva i hladna, potpuno zavrtela. Tisa je stala u svom srednjem toku, pomutila se i stvorila još jedan vir, koji će me, mnogo godina kasnije gutati, a ja ću se boriti. I boriti. I boriti, dok ne skomolam od sećanja na tu hladnu noć.
Kad je otpustio moju sasvim obamrlu glavu, ulična se svetiljka upalila. Videla sam vrhove njegovih starih cipela i vršak prljave pertle. Pogledala sam ga, kako samo zaljubljena tukica to može i rekla mu da ga volim.

Noć nije još dugo trajala, a ja sam se grejala ispod njegove miške.

Mnogo godina kasnije, prolazeći na tom istom mestu, pomislila sam, kako nikad neću dati da mojoj ćerki neki kovrdžavi, usputni prolaznik, tako dotuče snove, kao on meni tada.
Ipak, kad se dan ovako uskopisti, pomislim, kako sve to i nije bilo tako loše. Ljubiti se na ledenoj mesečini i pertlati prste k'o pokodane niti, rađaju istoriju, koju eto, samo ovako mogu da potkrešem, da na proleće još bolje i više buja.

'Bem ti romantike. Sve su to.....