Monday, March 9, 2009 - You are always on my mind

Mnogo je prošlo od onda, znam. Dani su beznačajni otkucaji vremena, jer, meni se čini da je bilo juče. Znaš, čovek nekad jednostavno oseti kad dođe kraj, a ljudi kao ja, neretko te krajeve prepuštaju bez drame. Možda je to greška? Možda bi drama produžila dramu, na dan - dva?
Ne znam.
Sećam se: zagrljaj s leđa i ona tiha jeza koja pohodi kičmu pri svakom zagrljaju, dodiru. Marljivo mi ljubiš rame, da ne propustiš koji pedalj moje kože, a ja te volim tog momenta kao što se samo prvi put voli, prvi puta daje nekom. Sunčano je. Nebo se meškolji k'o more pri obali, vidim mu dno. Nebo je imalo dno, ali tvoje oči nisu. Eto tako sam te kovala u zvezde, verujući u svaki izliv tvoje ljubavi.

I onda, to isto popodne dok si me nosao po stani od zida do zida, sluđenu, golu i prljavu, nešto se srušilo. U jednom jebenom momentu. Zavrteo se plafon, napukao prozor. Ti si gledao u prste i pričao mi kako eto... ovo... eto ono.... Trebala sam da napravim dramu, majke mi. Vi muškarci u stvari volite dramma queens! Volite da vam kukamo i plačemo, preklinjemo, šaljemo bezbroj poruka, jer vas volimo?
Ja sam se pokupila i kao popišana otišla kući. I nikad ti se više nisam javila. Nisam odgovarala na poruke:"Srećan to rođus mila!", ni na osme martove, ni dane pobede na fašizmom... ni na šta. A dođe mi da ti odgovorim i počnem da kucam poruku, pa je izbrišem.

Mnogo je prošlo od onda. Trešnja je uzrela. Sad samo možeš da je gledaš, dok ona okačena na najviše grane jede sunce velikom kašikom i kupa se u mesečevom mleku.
Jebiga mladiću s pedigreom. Ništa od Trešnjinog slatka ni ovog puta, ni idućeg puta ni onog tamo iza idućeg....
Ipak se setim, kad su prepodneva ovako ispunjena setom i dokonošću. I znam da je patetično u pm, al' šta ću. To je moja patetika a ja s njom punim top iz kog ću za koji sat da se lansiram u snove, i tamo ću na miru da protabirim sa sobom o svemu.
Sad žurim. Na kraju sam peteljke.