Friday, February 27, 2009 - Dodaj sliku

Postoji jedan kafić u koji se povremeno zavlačimo. Kafić ima jedno ćoše, sasvim slučajno otkriveno. Ćoše nema prozore, nema ventilaciju. Nešto malo iza stola smešten je stari poker aparat. Svaki put nas dočeka druga konobarica - student, fino izmanikiranih noktiju, čudnog naglaska pomešanog s novosadskim otezanjem. Penzionerski naručujemo čaj ili multivitaminsku hemijsku kašu. Dole se obično čuju glasovi. Previše njih. I obično se ne vidimo od dima a ne čujemo od muzike. Loše, uglavnom.
Dok sam po torbi tražila upaljač, a uporno vadila ruževe, koje Bože moj tražim već jako dugo, pomislila sam, kako bih volela da za mnogo godina od danas, nas dve, ma šta prolazile, bar jednom mesečno svrnemo u ovu rupu na čaj i spiku. Da pretresemo sve. Pogledala sam njeno, već umorno, ali lepo lice. Imala sam osećaj kao da je vidim prvi put. Ne znam zašto. Možda je to efekat teških reči koje su pre neki dan pale ili je to možda efekat moje lucidnosti da stare ljude i stare stvari vidim kao nove. Drugačije. Iz drugog ugla. I ne stare po godinama, stare po osećaju da mnogo znam o njima i oni o meni.
Slušala sam kako se njen baršunast glas bori sa glupom muzikom. Gledala sam kako trepće dok mi objašnjava. Zapažala sam blagu neprijatnost u uglovima njenih bademastih očiju.
Slušala sam svoj glas kako se probija kroz buku. Treptala sam kao da mi duva vetar u lice i nisam mogla da vidim svoje oči, ali jesam svoj odraz u njenim očima. Osećala sam napetost u svakom deliću izgovorenih reči.
Tačno sam znala šta želim da je pitam i šta želim da joj kažem - objasnim, ali, po Marfijevom zakonu, nikad ne uradim tako kako sam zamislila. Pola toga zaboravim, drugih trideset posto u tom momentu smatram u stvari nebitnim, a onih dvadeset posto kažem i ostanem nedorečena.
I ona je.
I tako sedimo i ljuštimo rane. I svako to zarivanje noža u ranu koja je valjda počela da zaceljuje, boli, ali, nakon što se krasta sljušti, ne znam kako vi, ali ja mazohistički osetim olakšanje. Big time.
Dosta toga smo sljuštile, a najviše vreme. Pobeglo je. Za takve razgovore je možda potreban ceo vikend ali manje reči. Više ćutanja. Više pogleda, onih iskrenih.
I nije da mi se u nekoliko navrata nije skupljala voda u očima kao da ću briznuti u plač, ali nisam. Ja sam majstor za vraćanje te tekućine u kanale. Sve do jedne. Zbog tog vraćanja često ne mogu da spavam a nekad živim s kamenom u grudima. No, to je već moj melanholični izbor da se nosim s istinom. Ili to ipak nije istina?
Ne znam.
Znam da je vreme pobeglo i da smo ostavili sitan bakšiš novoj konobarici. Ispratila nas je patetična pesma iz mog detinjstva "Piši, piši miiiiiiiiii" i konobaricino "Ćao", a dočekao nas hladan vetar i pomalo pusta ulica. Pozdravile smo se i to je bilo to.
Kod kontejnera sretoh čika Robija.
- Jebote Matori, šta ćeš ovde tako kasno?
Pogledao me je.
- Imam novu kapu, odgovorio je.
I stvarno. Njegova nova kapa, crna, sa crvenim slovima na kojima ćirilicom piše Najk, čučala je na sedoj kosi sasvim dobro, kao da je šivena za njega.
- Je l' imaš cigar?
- Imam. Of kors.
Zapalili smo pored kontejnera. Razmenili smo po koju važnu reč. Rekao mi je da duva vetar... čudno, ja to nisam primetila?
U tom je nekako, od nekud, naišla komšinica. Pogledala me je osuđivački što s prosjakom pušim u pola jedanaest uveče. Na ulici. Pored kontejenera.
Osudila me je bitch. A stvarno, šta je ko i mogao da zaključi na prvi pogled? Šta neko uopšte može da sazna o meni ili njemu gledajući tu sliku na kojoj dominira Najk crna kapa?
Aj dont ker.

U stanu sam zažalila što radijatori ne mogu da pucketaju kao neka stara pećka. Zavukla sam prste među rebarca i zapalila još jednu.
I joše jednu nakon nje.

Od sutra neću više da pušim. Da ne trujem Robija.