Thursday, February 26, 2009 - LJ U D I

U centru je parking najveći problem. Uvek bio. Zadnjih 4-5 godina naročito. Šta onda? Parkirati deset kilometara nizvodno ili doći taksijem?
Taksijem.
Na zadnjem sedištu, stisnuta uz najdraže biće, gledam kroz prljava stakla kako promiče dan. Jutro. Ljudi, gradilišta, smog, nebo, deca. Život. Nekad zbog toga osećam grudvu u grlu. Nekad se izjedam jer sam dopustila neke stvari, nisam razmišljala, nisam brojala do deset. Tako stisnuta uz mišicu koja me već deset godina greje, osećam sigurnost isto toliko koliko bih poželela da zaustavim taksi, izletim iz njega i proderem se na sav glas:"PROBUDITE ME!"
Na semaforu slušam vesti, pa se setim sinoćnih i onih lica koji žure s posla dok momak pokušava da skoči s mosta.
"Skoči siso, možda znaš da letiš"...
Tako ti naš narod, "veliki i dobri" ljudi savetuju. Požuri sa svojim ludilom, idem s posla, ne mogu više da čekam, a savesna mama je slikala svoje dvoje dece, tako da se u pozadini vidi mladić na mostu.
Još se više pribijam uz crni kaput. Osećam kako me čudno pogledava, ali ne marim.
Jutro je i sve je nekako čudno i pomalo ružno. Još uvek ludaci i bolesnici mogu da se objave. Trčim ulicom i vrištim:"Probudite me. Probudite me!"