Peđa je bio slikar. I joše uvek jeste, samo je u Nemačkoj kod sina već nekoliko godina. Peđu sam upoznala na jednoj žurci, sasvim slučajno, kako to biva. Zapao mi je za oko čim sam ušla tamo. Sedeo je sam u nekoj otrcanoj fotelji, pušio i zurio u prazno. Vanzemaljac, pomislila sam, ali zgodan. Kasnije sam ustanovila da je tačno jedanaest godina stariji od mene, da ima neverovatno negovano lice i najjebozovniji glas na svetu. Kad je prišao da se upoznamo, posle nekoliko sati gledanja preko sobe, čaša, tuđih ramena, nisam u potpunosti spoznala boju njegovog glasa, ali sam zato osetila, kako moja ruka, namerno stisnuta u njegovoj sasvim odgovara.
Peđa i ja smo se smuvali, ma kako to zvučalo. Jesmo. Isto to veče smo se tucali u haustoru moje zgrade. I sve mi je odgovoralo: i njegova visina, i miris, i jezik kojim je polacao po mojoj sisi do pola izvučenoj iz brusa. SVE. Peđa je imao čak i svež kondom u zadnjem džepu. Kako smo se smuvali to veče, idućeg jutra sam već bila bolno zaljubljena. Vraćala sam slike od sinoć, a meni se stomak grčio. Kad god sam pomislila na njega, osećala sam kako mi se slabine opuštaju. A onda smo se čuli. Nazvao je. Pričali smo satim. O svemu. Politici, vremenu, književnosti, automobilima, telefonima, novcu, seksu, braku. Svemu. Onda smo se ponovo našli, na kasnopopodnevnoj kafi. Bila sam očarana. Jebeno očarana. Kakav lik. Imala sam utisak da se znamo sto godina. Sve što je izgovorao bilo je na mestu, čak i ogavštine s kojima je voleo da me zabavlja.
-Hoću da te ...
Pogledala sam:
-Šta?
-Hoću da te liznem, od malog prsta na nozi do tog tvog prćastog nosa.
-Pa liži me onda, rekla sam podrugljivo.
Nagnuo se preko stola i počeo da me liže po licu, vratu, zavukao mi je ruku u brushalter i divljački mi stezao sisu. Levu. Eto, takav je bio Peđa. Svako drugo – treće veče sam odlazila kod njega, u njegov nadasve prljav stan u nekom potkrovlju u centru. Nikako tu prljavštinu i nered nisam mogla da povežem sa njim, tako mirisnim i čistim. Uvek sam posle terevenke, ma koliko da je bilo sati, odlazila kući. Kad me je prvi put pitao da prespavam kod njega, jedva sam skupila snage to da uradim. Sve je smrdelo po cigaretama, alkoholu, prašini. Nikad ga nisam pitala gde mu je žena, ako već ima sina. O njoj nismo pričali. Iduće jutro sam mu očistila taj brlog, ne ga oduševim, nego da smirim svoju savest. Kad sam završila nemoguću misiju: kupatilo, zatekla sam Peđu kako pripit plače u dnevnoj. Pitala sam ga zašto plače. Ćutao je. Odmahivao je rukom svaki put kad je pokušavao da progovori. Nisam znala da li da ga grlim i tešim ili da pokupim svoje stvari i odem kući. Uradila sam ovo drugo, pošto sam ga sočno poljubila i zagrizla mu donju usnu do krvi:
-Eto, sad imaš razloga da plačeš. To sigurno boli.
Nikad se više nismo čuli. Kasnije sam čula da je otišao kod sina u Nemecku i da tamo slika, pravi izložbe i šta ja znam šta sve ne. I nije me briga. Ali eto. Htela sam da vam ispričam ovu lepu, jebeno ljubavnu priču, da vidite kako je Sv. Valentin najobičniji mit. Ljubav ne postoji, zaljubljenost kratko traje.
Kako sam sklona uvrnutim tipovima, Peđa mi je, bez obzira na razmazan pekmez na kraju priče, ostao u lepom sećanju. Bio je obdaren ( dušom ), bio je zabavan i dobar čovek, ali nesrećan. Tog momenta, nisam imala želju da raskopavam smetlište njegovih problema, jer su mi moji bili više nego dovoljni. Danas bih se možda i potrudila, jer sam Danas sklona da razmišljam i o budućnosti.
Ljudi su postali od svinja, to ste valjda već shvatili, zato vam želim srećno Valentinovo.
Peđa je bio slikar. I joše uvek jeste, samo je u Nemačkoj kod sina već nekoliko godina. Peđu sam upoznala na jednoj žurci, sasvim slučajno, kako to biva. Zapao mi je za oko čim sam ušla tamo. Sedeo je sam u nekoj otrcanoj fotelji, pušio i zurio u prazno. Vanzemaljac, pomislila sam, ali zgodan. Kasnije sam ustanovila da je tačno jedanaest godina stariji od mene, da ima neverovatno negovano lice i najjebozovniji glas na svetu. Kad je prišao da se upoznamo, posle nekoliko sati gledanja preko sobe, čaša, tuđih ramena, nisam u potpunosti spoznala boju njegovog glasa, ali sam zato osetila, kako moja ruka, namerno stisnuta u njegovoj sasvim odgovara.