Monday, February 9, 2009 - Danas

dok pada ova snežina pomešana s kišom, tonem pod ćebence s jelenom. Ćutim. Tišina koja mi se kao grduva spustila na grudi pa pritišće, k'o kamen za kupus. Kako vreme odmiče, činimi se, sve je teže.
Ponavljam. U sebi, naravno, kako ne bih narušila tišinu:

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Mika Antić

I čekam: da prestane sneg, grane sunce, razmile se mravi po ulicama, zamiriše trava a ja se opet utisnem u život k’o prst u glinu, i ostavim još jedan neizbrisiv trag na životu.